Лист за избегла, прогнана и расељена лица

Шта нам је сада чинити, осим ојкалице пјевати

1 коментар
Шта нам је сада чинити, осим ојкалице пјевати

У Поткозарју се ојкалица  чешће назива ојкача, а данас је више него било ко, пјевају избјеглице, досељеници и колонизирани кеајишки Срби.

Крајем новембра, само на први утисак – сатирички настројен, колумниста сплитске „Слободне Далмације“, поручио је: Хрватска је ових дана извојевала величаствену побједу. Након вишегодишњег лобирања, Сињску алку, лицитарство и ојкалице успјели смо напокон прогурати на УНЕСКО-ов  попис свјетске нематеријалне културне баштине“. У наставку колумне је, шала, наводи се како етномузиколог Твртко Зебец  „никако није успијевао пронаћи адекватну енглеску ријеч за неки карактеристичан тоналитет у ојкалици, па је на послијетку одлучио на лицу мјеста, пред намргођеном комисијом УН-а у главном граду Кеније, вјештину практично демонстрирати: Мала моја, како се не стидиииш, ја је жељан, а ти на њој сиидииш, оооој…“

Загреб је, дакле, ојкалицу, коју је јавно мнијењ, сматрало музичким нуспроизводом, којој се чак  саблашњавао, успио да стави на, не баш дугачак списак свјетске културне баштине. Могао је, притом, и да поручи: ви остали, сада се чешите. Јер, како је народ давно рекао, чеше се онај кога највише сврби.

Ојкалица, за коју Срби у многим крајевима кажу још и ојкача, је пјесма у двостиху, чије име је настало од глагола ојкати, што значи отегнуто и тужно пјевати, наглашавајући и продужавајући глас о. Таква, горштачка,  пјесма, истина је, пјева се и у појединим хрватским селимо у Далматинској загори,  око Дрниша  (хрватски медији најчешће помињу Унешић), гђе се назива и ојхалица. У околини Сиња је зову рера, нешто модификована она у Имотској крајини и дијелу Херцеговине, гђе је називају  ганга. У тим крајевима стихови су на икавици, за разлику од Книнске крајине, Лике и Баније, гђе се ојка на ијекавици. У Поткозарју и другим дијеловима (босанске) Крајине та се пјесма назива ојкача. Познати новосадски пјесник Ненад Грујичић, чији су коријени управо у Поткозарју, у једном интевјуу (Блиц, љетос, односно прије загребачке побједе над Бањалуком и Београдом), језгровито је казао: „Ојкача је дивно пјевано чудо, вјековна српска крајишка творевина… Ојкачу пише и пјева народ, она није цементирана ничијом наредбом нити условљена било чиме, она је поље велике слободе“.

Грујичић је тада рекао и да намјерава да оснује озбиљан велики фестивал ојкаче који би надвисио све локалне и имао међународни карактер.  – Одржавао би се у Војводини где живи више од милион прекодринских и динарских Срба. Желим да покажем да је ојкача раскошна и витална духовна творевина, посебна и непоновљива – бренд Срба Крајишника. Ојкачу је потребно поставити на висок пиједестал, далеко од импровизованих облика представљања, који су често рушили њен углед, што из незнања што из не баш најлепших намера – казао је новосадски пјесник и културни прегалац, који је, како сада изгледа,  наслућивао да се нешто треба учинити да бисмо сачували бренд.

У брендирању, или како се то већ зове, по ко зна који пут, показало су да су од српских много бржи хрватски стручњаци  и, наравно, држава. На хрватским интернет блоговима, стручњаци, којима су се на различитим блоговима прикључили и „лаици“ (ако их у овој теми, као и о картама, балотама, спорту и политици уопште има), наводе да се „ганга од Триља до Блата на Цетини“. Ту се сазнаје и да „од Триља до Кијева иђе рера’’“, даље је разноврсно ојкање „које нема блиске везе с гангом“, као и да „гангат знају само наши Срби из Имоцкога (Небрижевац, Главина, Црногорци)“. Даље се наводи да су ганга и рера сличне, али да се ојкалице од њих разликују. И  тако се, дакле, долшло до етнолошко-музичке и национално-културне суштине проблема: ојкалица, па чак и рера, је, једноставно речено,  српска пјесма.

О томе ћемо писати у наредним бројевима „Крајишких новина“ (наравно, под већ старим, условом да лист и даље буде излазио). Тема те анкете „Крајишких новина“, о којој више можете читати на сајту www.krajiskenovine.com је:

Чија је ојкалица, и зашто је УНЕСКО-у нису предложило стручњаци из Србије или макар то учинили са колегама из Хрватске.

Д. П.

Оставите коментар