Лист за избегла, прогнана и расељена лица

„Умирање“ станарских права

0 коментара
„Умирање“ станарских права

На свом путу ка ЕУ, Хрватска је једну од великих препрека, станарска права протјераних Срба, одлучила ријешити перфидном, а тако једноставном методом – компликованим процедурама добијања станова у најам која се у већини случајева завршава смрћу оних који су имали стан, па из њега протјерани, и тако остали без ичега, иако им је читав радни вијек  од плата одбијано за стамбену изградњу.

Свему томе избјегли Срби, поред хрватској држави, увелико имају да захвале Слободану Милошевићу и његовој улози у постизању Дејтонског споразума (чијем потписивању се 14. децембра навршило 15 година, а игром случаја, тад је баш умро и његов творац – Ричард Холбрук).

Јер, зашто су се Милошевић и Фрањо Туђман тада споразумјели да питање станарских права избјеглих Срба из Хрватске, а посебно из Крајине, једноставно забораве, до данас није разријешено, обојица су умрла, као и трећи – Алија Изетбеговић, па сад и Холбрук, тако да остаје да проговори неки од њихових сарадника. Извјесно је, у сваком случају, да су ускраћени станови Србима из Крајине, као и великих градова у Хрватској, дио „дила“ Милошевића и Туђмана, као што је дио тог договора био и да се врате станови, и то њихови, у којима су живјели, свим носиоцима станарских права у БиХ.

Многи чекајући свој стан прије него га добију заврше на гробљу

Шта је томе разлог, тешко је знати, али један од највјероватнијих је такозвана размјена становништва, коју су обојица заговарали – Милошевић добија „свјеже ратничко месо“ за Косово (сјетимо се само куда су по доласку у Србију упућиване главнине колона избјеглица у „Олуји“, а Туђман, с друге стране, насељава опустјелу Крајину Хрватсима из Босне и са Косова, и добија гласачку машинерију.

И ту су, наравно, настрадали, Срби Крајишници, вјечити кривци.

А како то изгледа са станарским правима и каква је будућност њихових носилаца, не треба пуно „мудровати“ – довољно је доћи у Книн, град који је имао највише станова у тадашњој Републици Српској Крајини, и околна села, и видјети налијепљене осмртнице. Сваки пут кад прођем, а идем често, видим нову осмртницу неког од бивших комшија из те категорије, или им одем на сахрану.

Сви ти људи су, званично, били кандидати за такозвано стамбено збрињавање, које нуди хрватска влада, али доћи до тога и уселити у стан (не свој, у којем су некад живјели, него који ти држава даје), подвиг је раван чуду, и до сада је то успио мали број њих, који се мјери једноцифреним процентима. Зашто је тако – ради се о компликованој процедури, а поред тога све до недавно је било немогуће тај стан откупити, или оставити у насљедство дјеци да то учине. Сад се наводно може, али цијена квадрата која је одређена је таква да је откуп недостижан. Хрвати у српским становима су их, наравно, давно откупили, уз помоћ државе, по багателној цијени.

Да би се они преостали носиоци станарских права додатно обесхрабрили, побринуле су се полиције Хрватске и Србије, које су, у склопу споразума о сарадњи, најавиле оштрију контролу и размјену података о особама које имају личне карте обе државе, а по селима у која су се вратили Срби у Хрватску, наводно, већ иде полиција која се распитује о повратницима са двије личне карте, и пријети високим казнама ако се не одјаве.

Формално, они су законски у праву, и неће чудити ако то исто ускоро почне да провјерава и полиција у Србији, као што то већ ради у Прокупљу и Куршумлији, гдје се фиктивно пријављују Албанци. Али, с друге стране, чињеница је да је много Срба из Крајине то учинило, пријавило се као повратници и извадило личне карте баш из разлога да се родитељима врати станарско право, па да има више чланова породице, што је и реално, јер су живјели ту до рата, и ту се, уствари, открива додатна подвала – елиминиши све оне који не живе стварно у Хрватској, а тиме и онемогући њиховим родитељима да добију бар приближан број квадрата које су имали до рата.

За оне ријетке који су успјели да добију „стамбено збрињавање“ уведен је, нигдје званично објављен, али ипак итекако присутан, систем контроле да ли заиста живе у тим становима, и сад су људи у страху – ако су напримјер ту муж и жена, никад не смију заједно отићи дјеци у Србију, него једно увијек остаје у стану, у страху да им не би био одузет. Када су у питању досељени Хрвати из Босне, они тих проблема немају, вратили се у завичај, тамо им обновљене куће и станови, а ове који су им додјељени у Книну, Бенковцу, Кореници или Глини, једноставно издају…

А зидови и бандере у тим градовима пуни осмртница са именима људи чије су станове добили, а они умрли по околним родним селима, у нужном смјештају у набрзину адаптираним старим кућама. Или у становима које су добили као дио програма „стамбеног збрињавања“, гдје умиру од туге.

Почетак новембра у селу код Книна – сахрана човјека који је, како кажу, умро од туге – послије 15 година потуцања, прво по избјеглиштву, а онда у туђој кући, добио је тај стан на кориштење, и умро. Супруга је остала сама, и она је у позним годинама, и кад она умре, за хрватску државу је један случај враћања станарског права завршен.

Почетак децембра, гробље два километра даље, сахрана другог из те категорије, живио је у згради до овог који је умро у новембру. Захтев за давање стана на кориштење, предат прије више од 10 година никад није ријешен, да иронија буде већа, тај стан у центру Книна је већ неколико година празан. Остала супруга, која више, чак и ако јој дају стан на коришћење, неће имати право на толико квадрата…

Ова два примјера су тек илустрација судбине оних који чекају да им Хрватска врати станове, или да на кориштење, плус најава контроле ко има двије личне карте, а ради се о њиховој дјеци.

Перфидна игра са трагичним крајем, Крајишници опет највеће жртве, а Хрватска незаустављива на путу ка ЕУ, водећи се рецептом друга Стаљина: Имаш човјека-имаш проблем, немаш човјека-немаш проблем. Носиоци станарских права су људи у годинама, станове су добили од педесетих до осамдесетих годинама, и сада имају од 65 година навише – свака читуља у новинама или читуља на бандери по крајишким селима – мали корак ближе ЕУ, која се, за сада, прави да то не види.

Протести које избјегличка удружења због тога упућују, остају без одјека чак и у медијима у Србији, у Хрватској то нико више ни не констатује, као што никад ни није, а међународни представници у Београду и Загребу то питање сматрају тек успутним, и небитним.

Оставите коментар