Лист за избегла, прогнана и расељена лица

Нестали у немару

0 коментара
Нестали у немару

Грађани српске националности, већ 15 година чекају на политичку вољу да би могли сазнати за судбину својих најближих. Осамдесетогодишња Ружица Лалић, административну процедуру и исцрпљујућу потрагу за супругом Урошем, несталим у скрадинском залеђу, због година и лошег здравственог стања, препустила је Урошеву синовцу Тихомиру.

- Већ 15 година траје наша породична агонија да достојно сахранимо стрица Уроша: само су нас шетали и пребацивали лоптице од Међународног и Хрватског црвеног крста до Управе за ухапшене и нестале Министарства бранитеља, а обраћали смо се и јавном правобранитељу. Моја је стрина у јако лошем стању, а животна јој је жеља да достојно сахрани свог супруга. Настави ли се даље овако, то неће доживјети – каже Тихомир Лалић.

Његов је стриц нестао 5. аугуста 1995. око један сат поподне, када је из свог села Горице одагнао стадо оваца на пашу. Два дана касније, у санацији ширег подручја Горица, његово мртво тијело проналазе припадници полиције из Кистања. Обдукција је извршена у Шибенику, гдје су га на темељу фотографије идентификовале двије свједокиње, а потом сахрањено на шибенском гробљу Св. Маре, у гробно мјесто 15 и под ознаком “НН”. Преко Међународног црвеног крста од најближе су Урошеве родбине још прије десет година узети узорци крви, но од тада се мало што помакло с мјеста.

Огорчени тромошћу Хрватске

- Љубазно се јаве на телефон, али овога нема, на састанку је, онај је на годишњем, на боловању, назовите касније… Мој стриц је цивилна жртва рата, коју су брутално стријељали припадници хрватских оружаних јединица, не знам како другачије описати смрт човјека на којем је нађено 19 улазних рана – каже Тихомир, који је заједно с породицом у “Олуји” избјегао у Републику Српску, гдје и сада живи.

По подацима Уреда за ухапшене и нестале, досад су ексхумирани посмртни остаци несталих у “Бљеску” и “Олуји” с гробља у Книну, Грачацу, Кореници, Житнику, Петрињи, Двору и Медарима. Од укупно 809 тијела идентификовано је 489 особа, чији су остаци предани породицама.

Шеф Управе за ухапшене и нестале, пуковник Иван Грујић, истиче да динамику и редослијед ексхумација одређује цијели низ фактора, од капацитета расположивих за ексхумиране посмртне остатке до захтјева надлежних тијела за тражење несталих особа Србије и БиХ.

- Из одговора који сам добио преко јавног правобранитеља јасно се види да је приступ Управе за ухапшене и нестале крајње површан и задовољава само форму: закључују да је у нашем случају ријеч о несталој особи из Србије или БиХ, нису прецизирали када ће бити ексхумација у Шибенику, рекли су само да ће бити након Окучана, а то може бити и за три године. На крају и једна ноторна лаж: у јавном правобранилаштву су навели да смо упознати са свим детаљима и да с нама континуирано комуницирају већ годинама! А нико нам се никада по овом питању није обратио – каже Тихомир, који сматра да се ради о јавашлуку и намјерној опструкцији јер је ријеч о српским жртвама.

Породица Лалић је крајем октобра посјетила шибенско гробље Св. Маре.

- Замислите тај парадокс, људи се веселе сахрани својих ближњих! То нормалан човјек не може замислити. Питамо се је ли то само немар или смишљени сценариј: Министарство бранитеља се тотално оглушује на наше упите и контакте, нико у њих више нема повјерења – тврди Тихомир. Додаје како се на гробљу Св. Маре више не могу одредити тачне позиције гробова, па породице свијеће пале поред оних неколико преосталих ознака.

- Нећемо дозволити да посмртни остаци нашег стрица буду закопани ван наше породичне гробнице, па макар га ја ручно и без ичије сагласности искапао! На прољеће намјеравамо сами ископати наше најмилије, па нека нас онда све одведу у затвор – поручује Тихомир Лалић.

Кога брига за људе

Са таквом неизвјесношћу живе и повратници у селу Јагми, крај Липика. За њихове се комшије Стојана Кљаића Диду и Гојка Матковића не зна гдје су покопани. Матковић је нестао 1993, а Кљаић у децембру 1991. није хтио оставити своје краве и свиње и отићи с осталим сељанима: говорио је да га у сусједним Дубовчанима познају и да није никоме ништа направио.

- Посљедњи је Стојана видио Милорад Дијанац, заједно су 8. децембра испекли и појели комад јањетине, послије тога нитко више. Чули смо разне приче, да је рањен и запаљен у својој родној кући – прича Стојанова сестра Милица Мироловић.

Њен комшија Перо Рађеновић открио је 2008. страшан призор: за прољетних је радова тракторским плугом изорао људске кости, свега 50 метара од Кљаићеве запаљене куће.

- Нашли смо пар пршљенова и ребра, пребијену бутну кост, кољена, зубе. Није било костију главе, нити прстију. Кости су биле превише плитко закопане, на свега тридесетак центиметара. На брзину, рекао бих. Немогуће је тако закопати високог и крупног човјека. По свему судећи, кости су ту само пребачене – каже Рађеновић. Додаје да је полиција дошла на увиђај, а послије нико више није долазио.

- Изгледа да и костима броје крвна зрнца. Недавно на Овчари сви су се сјатили када су радници багером ископали оне кости и већ сутра је установљено да то нису кости од деведесетих него старије, а овдје су двије године прошле и још ништа. Шта друго да закључим него да се ради селекција по националности? – прича Милица Мироловић, која мисли да би то могле бити кости њена брата.

Стојан Кљаић није био ожењен и није имао дјеце, а родитељи су му умрли током рата. Од најближе родбине има само сестре које су узорак крви дале у Србији. Милица, која се вратила 2005, сваки дан пролази покрај мјеста с костима.

- Да сам знала, никада се не бих вратила. Сваки дан морам овуда проћи, осврћем се, имам ноћне море, мучи ме осјећај да су то његове кости… Истина би ме некако смирила. – каже Милица Мироловић.

“Новости” су Полицијској управи Пожешко-славонској послале упит у вези костију из Јагме: одговорено нам је да су узорци послани у Завод за судску медицину на загребачкој Шалати.

Неразјашњени нестанци повратника

У бунару на подручју Хрватске Костајнице пронађени су посмртни остаци за које се претпоставља да је ријеч о Љубиши Вујанићу, рођеном 1956. и погинулом у “Олуји”. По причама, он је коњском запрегом превозио ствари у Босанску Костајницу. Након што се други пут вратио кући, губи му се сваки траг. Причало се да су га припадници ХВ-а завезали за трактор, вукли градом и на крају убили. Знало се, по тим причама, ко га је и гдје закопао, али на том мјесту није пронађен, па се јавила сумња да је неко тијело пребацио на друго мјесто, можда и у споменути бунар. Али, како су нам саопштили у Полицијској управи Сисачко-мославачкој, “досадашњим полицијским поступањем није утврђено да се у бунару налазе кости људског поријекла”.

Многи тврде да се поједине хумке несталих након “Олује” налазе широм Баније и Кордуна. Повјесничар Ђуро Затезало један је од ријетких који је, непосредно након “Олује”, покушао истражити њихове могуће локације.

- Путем избјегличке колоне, од Слуња преко Жировачког пута до Двора, посијан је неутврђени број појединачних гробница. Многа су тијела вјеројатно настрадала и од силних врућина које су владале у аугусту 1995. године, као и од свиња и вепрова – каже Затезало.

Је ли под неком хумком и тијело Пере Кљаића (1905) из Перне крај Топуског, пита се његов седамдесетпетогодишњи син Матија Кљаић, који не вјерује да ће за свог живота успјети сахранити оца који је остао негдје на Жировачком путу.

- У Рујевцу је дио избјегличке колоне пресјекао Пети корпус Армије БиХ. У тој смо се гужви раздвојили, бјежало се ко је гдје стигао. Он је остао на тракторској приколици и више га нисмо видјели. Прогласио сам га умрлим, иако није умро него је убијен – говори нам Матија Кљаић пред својом кућом у Перни.

Много је неодговорених питања и око првих Срба повратника који су нестали на неразјашњен начин: Марко Маћешић (1920), из Широке Ријеке крај Војнића, нестао је 1999. усред бијела дана с њиве иза своје куће.

- Кренуо је у једанаест сати код комшије да га обрије. Није га затекао, па се одмах запутио натраг, али одонда му се губи сваки траг. Тек послије два дана започела је полицијска потрага. Тражили су га, али као и да нису, умјесто да гледају по њивама има ли каквих трагова, они су испитивали људе по кућама. Никада ништа нисмо дознали, ништа нисмо пронашли – прича Маркова кћи Драгица Маћешић.

Сличан се случај догодио три године раније у Бовићу крај Вргинмоста, када је нестао Саво Станојевић (1920).

- Нестао је из свог дворишта и од тада никаквога трага, као да су га ванземаљци отели – каже његов син Симо.

Паулина Арбутина,
„Новости“, Загреб

Преко 600 неексхумираних гробних мјеста

Према подацима “Веритаса”, током рата на подручју Хрватске укупно је погинуло и нестало 6.800 особа. Нестало је 2.132 Срба, међу којима 1.430 цивила и 569 жена. По садашњем списку, несталих је Хрвата 1.029. У Хрватској су регистрирана 624 гробна мјеста која још нису ексхумирана. Највише их је из “Бљеска” и “Олује”.

- Након “Бљеска” и “Олује”, Хрватска је војска била приморана да поштује Женевске конвенције и да изврши прелиминарне идентификације током санације терена. По Женевским конвенцијама, ексхумације и идентификације се врше чиме се створе услови за то. Међутим, изгледа да они у Хрватској ни 15 година послије нису створени, као, на пример, у Петрињи, Житнику и Двору гдје су узимани само узорци с костију, а тијела поновно враћана у гробнице – каже шеф “Веритаса” Саво Штрбац, који напомиње да се просјечно годишње идентифицира свега 60 особа.

У посљедњих је девет година по “Веритасовим” подацима ексхумирано 906 особа из заједничких, масовних и појединачних гробница, од чега је 300 још неидентификовано.

Идентификације коче и неадекватни узорци крви

Пуковник Иван Грујић истиче да је велик проблем недостатак адекватних узорака крви.

- Иако имамо више од 90 посто потврђених генотипова костију, немамо их с чиме успоредити. Ми смо завршили свој дио обраде и сада чекамо резултате налаза од Међународне комисије. Наши узорци морају бити компатибилни с њиховима, тако заједнички долазимо до идентитета. Зато позивамо све да се јаве и дају узорак крви, како бисмо убрзали потрагу за несталима – апелује Грујић.

Оставите коментар