Лист за избегла, прогнана и расељена лица

Ка(ко) је почео рат у мом граду

3 коментари
Ка(ко) је почео рат у мом граду

До почетка рата, у Вуковару није било убистава Хрвата, али јест Срба. Главни човјек у њему био је тадашњи предсједник вуковарског ХДЗ-а Томислав Мерчеп, а оно што су радиле наоружане скупине којима је заповиједао добро је познато свим тадашњим становницима Вуковара.

Истодобно с првим отпуштањима, кренуло је и организирано застрашивање и злостављање вуковарских Срба: људи су називани усред ноћи, с друге стране слушалице чуле су се пријетње смрћу, упозорења да се морају преселити у Србију, да су четници и слично. Када су почеле летјети у зрак обитељске куће и када су заредали информативни разговори, премлаћивања и пљачке, дилеме није било. Порука српском становништву била је јасна: Срби, напустите Вуковар! Терор су проводиле особе у цивилу или у униформама ЗНГ-а.

Повјереник Владе за Вуковар Марин Видић Били, писао је Фрањи Туђману о Мерчеповом терору у Вуковару: “Окружен је сумњивим типовима и криминалцима, који бесправно упадају у приватне станове, пљачкају их, насилно приводе грађане на саслушање, па чак врше и егзекуцију. Мерчеп је створио у Вуковару општу психозу страха међу хрватским и српским становништвом, што је резултирало општм бијегом из града.”

Вуковарско Прољеће и Љето 1991.

Прва вуковарска жртва

У атмосфери страха и међусобног неповјерења, док многи Срби панично бјеже из града, Вуковар дочекује првомајске празнике и покољ у Борову Селу, гдје је убијено 12 полицајаца, а двадесетак их је рањено. Сам је Вуковар, за разлику од околних села, своју прву жртву још чекао. И дочекао је 29. јуна: тога су се дана по насељу око вуковарског водоторња, у којем је живјела и породица Јаковљевић, врзмали војници ЗНГ-а у маскирним униформама.

Јован Јаковљевић, 51-годишњи пословођа трговине “Спорт”, која је била дио трговачког подузећа Велепромет, питао је једног војника што се догађа. “Јово, чућеш”, одговорио му је овај. Било је близу 23 сата када су Јаковљевићи схватили на што је мислио. Јован, којег су сви звали Ракијица, супруга му и син Зоран чули су неко врзмање испред куће. Зоран и мајка побјегли су у подрум, а што се даље збивало испричао нам је други Јованов син, Слободан Јаковљевић, који је живио у њиховој другој кући.

- Наша је кућа била у потпуном окружењу, блокиран је и оближњи пут како би било мање свједока. Тату су позвали да изиђе, рекли су да су полицајци. Отац им је одговорио како могу доћи сутра, да је касно и да не жели изићи. Тада су викнули да ће у противном дићи кућу у зрак. Видио је да нема куд и кренуо је ван. Упалио је свјетло у ходнику и пришао вратима. Имали смо храстова врата с дуплим стаклима. Они који су били вани видјели су силуету мог оца и запуцали. Пао је главом према подруму, на мјесту је убијен – прича Слободан.

Јован Јаковљевић први је човјек убијен у Вуковару. Био је угледан грађанин из угледне српске породице која је у том крају живјела 400 година.

- Управо је зато и убијен. Тату су сви знали и то је била порука Србима да њима ту више живота нема – сматра Слободан, који јако добро зна ко му је убио оца и више је пута о томе давао исказе полицији и Државном тужилаштву. И цијели је град одмах знао ко су кривци, јер се добро знало ко је у том подручју држао страже и ко је био под оружјем, а, они нису одговарали.

- Данас имају пензије, возе се у џиповима, један је туристички водич. Виђам их у граду и не могу ништа. Отац је био осигуран у “Кроација осигурању”, али су мајци рекли да немају његове податке. Срамота – каже Зоран Јаковљевић, препричавајући даље како су их мерчеповци једва пустили на спровод:

- Оца смо покопали у Негославцима, гдје се наши закопавају стољећима. Зауставили су нас на изласку из града, на њиховој контролној тачки, и хтјели да отворе сандук. Било је врло напето, дошло ми је да изиђем и да голорук кренем на њих, да убију и мене. Све људе који су ишли на спровод, а било је пуно и Хрвата, пописивали су и малтретирали и никоме ништа.

Посљедњи реферат Радничком савјету

Слободан Јаковљевић био је у групи Срба који су предсједницима Хрватске и Србије, Иви Јосиповићу и Борису Тадићу, и премијерки Јадранки Косор испричали како су Срби у Вуковару убијани прије онога што хрватска историографија сматра почетком рата у том граду.

С њим је била и Радојка Мркић, супруга покојног Младена Мркића, који се у Вуковар доселио након факултета завршеног у Сарајеву. Младен Мркић рођен је у Домановићима крај Чапљине. Био је инжењер агрономије и директор кооперације у локалном пољопривредном гиганту, Вупику. Иако је видио што се догађа у граду, није помишљао да га напусти, премда га је супруга, бојећи се најгорега, стално на то наговарала.

- Говорио је да се не бринем, да рата не може бити, да смо ми цивилизовани људи, говорио је да вјерује у Устав Републике Хрватске, у загарантовану слободу – прича Радојка Мркић.

- Уосталом, мој се Младен бојао и за своје здравље које је било нарушено, али најважнији му је био његов комбинат. Био је јако везан уз раднике Вупика, мислио је да ће све пропасти ако оде. А било је вријеме жетве, знате…

Инжењер Мркић поднио је свој посљедњи реферат Радничком савјету, данас пропале фирме 31. јула. Потом је пожурио кући, у свој и Радојкин стан у Гундулићевој улици.

- Никада није стигао. Сазнала сам само да је свратио у самопослугу у згради. Преко пута су била два аутомобила без регистрација. У њима је било шестеро војника, имали су црне мајице и маскирне хлаче. Приморали су Младена да пође с њима. Одвели су га у Територијалну одбрану, а онда ваљда на Дунав, ко зна…

Избезумљена од бриге, заборавивши на страх, Радојка га је цијелу ноћ тражила. Отишла је и до Територијалне обране.

- Киша је ту ноћ падала као из кабла, била сам потпуно мокра, мора да сам им изгледала као нека луђакиња, али није ме било брига, нисам се бојала… Један је зенга рекао, ову жену истјерајте ван, а ја му кажем, нисам ја за вас жена, ја сам за вас госпођа… Знате, ја 19 година тражим одговор на питање из те ноћи. Сви те саслушају и окрену главу, то је за њих један Србин мање, један, двадесет или стодвадесет, њима је свеједно…

Огорчени јер је састанак прешућен

У групи коју су примили предсједници Јосиповић и Тадић била је и родбина Саве Дамњановића, који је радио на Одјелу неуропсихијатрије вуковарске болнице. Имао је 32 године када су у ноћи 25. на 26. јула по њега на посао дошли униформирани припадници ЗНГ-а и одвели га “у непознатом правцу”. Они који су га одвели итекако су познати, као што је познат и правац којим су се некажњено кретали све ове године. Саво је имао супругу и двоје дјеце, баш као и Жељко Паић, рођен 1960. Кретао се путем од Сајмишта према граду када су га тог 10. августа 1991. зауставили припадници ЗНГ-а. Од тада му се губи сваки траг. Неко од његових то је испричао предсједницима и премијерки.

На састанку је била и родбина Милице Врачарић, која је 16. октобра 1991. одведена из склоништа у Борово комерцу. Иако је то било пред сам пад града, прича ње и њеног супруга Драгољуба занимљива је јер је познато име човјека који их је одвео. Милица је убијена, а унаточ бројним ранама на глави, Драгољуб је преживио. Пронашао их је њихов син Живојин. Онај ко их је одвео и вјеројатно пуцао у њих никада није одговарао.

Ти су људи своју муку испричали хрватској и српској делегацији, очекујући да ће се сазнати и за њихову трагедију. Међутим, у службеној изјави Тадића и Јосиповића тај је састанак прешућен. Нисмо хтјели дијелити жртве, речено је касније. То је ове људе посебно огорчило, јер сматрају да су жртве намјерно већ подијељене, иако то не би требало тако бити.

- Хрватске жртве – каже Слободан Јаковљевић – жртве овог града хероја, против чије трагедије  немам ништа јер то је и мој град, уживају сав пијетет. Оне су признате, имају почасти, мировине, медијску пажњу, а ми немамо ништа. За наше се нити не зна да су пали, а мој отац је убијен и то само зато што је био Србин.

У Вуковару је у прољеће и љето 1991. године убијено двадесетак Срба. Премда су починитељи већином познати, за тај злочин никада нису одговарали, очито зато јер су обављали прљав посао за некога ко је конце вукао из Загреба, из самог врха власти.

Саша Косановић,
„Новости“, Загреб

Оставите коментар