Лист за избегла, прогнана и расељена лица

ОТЕШЕ НАМ И ОЈКАЧУ

1 коментар
ОТЕШЕ НАМ И ОЈКАЧУ

Послије хрватске заштите ојкалице у унеско-у

‘Оћемо ли ону нашу, заојкати, загроктити, зарозгати…, а, што не би побратиме мио: „Оооој остала је ливада крвава ђе је мала шиљегицу клала“…, заори се пјесма из моћних грла крајишких, једна па друга, трећа и тако некад и до зоре ране.

Ојкача или ојкалица стара је, чукундједовска пјесма, у завичају некад пјевана у свим згодним приликама, на сајмовима, прелима и посијелима, свадбама, разним свечаностима, у кафани, а богами пјевали су је и чобани чувајући овце и говеда… Њен настанак понајвише се и веже за чобанска дозивања с брда на брдо, „Ооооо Јоване, гони амо овце“, али и за дозивања сеоских момака, „Ооооо Мане, ђе ћемо вечерас на прело“…, у ствари био је то начин да се успостави најбржа комуникацијска цеза између заинтересованих особа у сеоској идили гдје су уобичајени мир знали да наруши само лајање паса, завијање вукова или ојкање сеоских младића.

Ономад је то била једина пјесма која се пјевала у Лици, Далмацији, Босни, Кордуну, Банији…, тада када се у нашем крају није много знало о другој врсти пјесме, онда када није било микрофона, миксета, звучника, клавијатура, електричних гитара, бубњева, хармоника…

Ојкало се углавном у слободно вријеме у осеци пољопривредних и сточарских радова, чешће у јесен и зими него у прољеће и љето.

Ојкача, у Лици су је још звали „Лички ојкан“, је двогласна, у групи, пјевана пјесма. Први глас  води пјесму (ајде де поведи ‘едну) и по правилу је био најбољи, најљепши и најпродорнији глас у групи, а остали гласови (басови) били су пратећи вокали (од два па навише). Постоји и трећи глас, зван цикобас, који се надодаје на крају строфе или пак цијеле пјесме, али доста ријетко, јер тај високи, танки и продорни глас, који зна и да „зачини“ пјесму, многи нису могли, а ни знали да изнесу на прави начин. Добро упарени (сложени) басови, подешени према првом гласу, звуче као један глас. Снага и издржљивост гласова одређивали су јачину и чујност ојкаче, што је у давним временима имало и те како значаја, а не ријетко мање бројна група са јачим и продорнијим и боље увјежбаним гласовима знала је да натпјева ону многобројнију, јер упареност, увјежбаност и издржљивост гласова давали су пјесми снажан умјетнички дојам, а добро заојкати, далматинци би још додали, загроктити и зарозгати, значи знати и умјети ојкати.

Некад давно, ојкача је имала своје посебно мјесто у припреми и одржавању чувених крајишких прела и посијела на којима се чешљала и прела вуна и чијало перје. Момци из сусједних села њоме су се дозивали и цурама најављивали свој долазак на прело. Богами, знали су, по дубоком снијегу и цичи зими пјешачити и више километара да би стигли на прело јер за праве момке није било препрека да виде цуру коју желе. Успут, ојкање није престајало. Биле су то тада, данашњим жаргоном речено, журке на којима су се дјевојке и момци загледали, заметали симпатије, упознавали, а не ријетко, касније, и женили. Док су цуре чешљале вуну и чијале перје момци су знали да заојкају, а само они са најјачим и најсложнијим гласовима пјесмом су гасили петролејску лампу (лућерду) и односили побједу, што код дјевојака није пролазило незапажено, а домаћин их је частио домаћом шљивовицом.

И на сеоским сајмовима посвећеним светковинама или значајним датумима ојкачке групе из оближњих села и засеока натпјевавале су се ко ће боље и јаче, а све су са стране посматрале дјевојке што је ојкачима била додатна инспирација да се још више „трсе“ не би ли их загледала нека од њих.

У новија времена многе ојкачке групе добиле су своја имена и презимена (нпр. Јандрино јато, Тромеђа, Личани, Дрвосјече, Петрова гора, Прелџије и др.) и у народним ношњама постале изворни представници свог краја његујући ојкачу, грокталицу и розгалицу и нову крајишку пјесму. Нажалост, тамо гдје је ојкача настала готово је и замрла или се ријетко чује у српским предјелима Хрватске и БиХ око Крке, Зрмање, Отуће, Кијашнице, Коране, Уне, Динаре, Велебита, Кокирне, Пљешевице, Капеле, Оштреља, Шатора…

Да би је сачували од заборава Крајишници, разастрти широм свијета, са поносом и данас ојкачу пјевају од Новог Сада и Београда па до Америке, Канаде, Аустралије…

М. Совиљ

Личани

 

У Лици је дјеловало више пјевачких група, али само су „Личани“ из Грачаца успјели да изиђу из анонимности и направе пробој на тадашњој ојкачкој естрадној сцени у Крајини, понајвише захваљујући, данас покојном, Милану Мићку Агбаби. Он је осамдесетих година окупио грачачке младиће жељне дружења и пјесме који су, послије напорног рада и вјежбања, наступали у многим градовима бивше нам државе и иностранству, између осталог, у Београду, Новом Саду, Загребу, Сплиту, Њемачкој… и три пута, као побједници „Сијела Тромеђе“ на Сабору трубача у Гучи 1988., 1990. и 1993.

Према сјећању, у „Личанима“ су пјевали Никола Манојловић, Рајко Агбаба, Дане Цијук, Никола Обрадовић, Стојан Личина, Ђуро Поповић, Жељко Тојагић, Чубрило „Чачак“, Милан Баја Агбаба (са хармоником), Душан Миланковић „Рингаш“, Миле Совиљ…

Сијело Тромеђе

У Стрмици недалеко Книна, у живописном малом мијесту подно Дерала, годинама, прије ратних деведесетих, одржавано је највеће окупљање ојкача у Хрватској под називом „Сијело Тромеђе“ и под паролом „Волим Босну, у срцу ми Лика, Далмацијо љубави велика“.

На сијелу су учествовале бројне српске пјевачке групе са подручја Тромеђе, а само понека хрватска група као нпр. она из Пакова села.

- Тешко може да се прихвати сазнање да су Хрвати заштитили ојкалицу у УНЕСКО-у, а да нас Срба нигдје у тој причи нема, поготово што је ојкалица више српска него хрватска пјесма, премда им се не може оспорити право да је дијелимично и њихова. Најбољи примјер за то је управо „Сијело Тромеђе“, а Хрвати никада нису ни покушали да имају свој Фестивал ојкалице налик оном у Стрмици, који је прије три године поново оживио, али поново без њих, каже Раде Матијаш, доајен српског народног стваралаштва Книнске крајине и идејни творац и организатор „Сијела Тромеђе“, директно у перо вашег репортера из болнице у Москви гдје му је извршена трансплатација бубрега.

Војводина

Данас се широм Војводине, нажалост често и у импровизованом облику, што руши њен углед, чује изворна крајишка пјесма без престанка, игра кукуњешће и гламочко глуво… У равници од Риђице па до Гудурице данас живи близу милион Крајишника, потомака Солунских добровољаца, оних колонизованих послије другог свјетског рата или избјеглих и прогнаних у периоду од 1991. до 1997. Они су основали преко сто културно-умјетничких друштава, фолклорних и пјевачких група. Процјењује се да се у њима окупља од три до пет хиљада чланова – извођача програма свих узраста, који пјевају ојкачу и играју завичајна кола отимајући их од заборава. Прошле године уз помоћ Покрајинског секретаријата за културу одржани су и први Дани крајишке културе у Новом Саду, а у склопу тога и крајишки Етно фестивал са преко 400 учесника из земље и иностранства.

 

 

УНЕСКО

Крајем новембра прошле године Хрватска је поред Сињске алке и лицитарства, ојкалицу успјела прогурати на УНЕСКО-ов попис свјетске нематеријалне културне баштине. Загреб је, дакле, ојкалицу, коју је сматрао нуспроизводом, успио да стави на дугачак списак свјетске културне баштине и индиректно поручио, коме него Србима, „ви остали се сада чешите“. А, чеше се онај кога највише сврби.

Ради истине, таква горштачка пјесма у Хрватској се пјева само у појединим селима Далматинске загоре око Дрниша (Унешић, Паково село…). У околини Сиња зову је рера, у Имотској крајини ганга и за разлико од Книнске крајине, Лике, Кордуна, Баније и Босне, пјевају је на икавици.

 

„Крајина“ и „Зора“

Поред Војводине, крајишка ојкача данас се пјева и у Београду, гдје је 1996. основано културно-умјетничко друштво „Крајина“, а у Крагујевцу крајишке обичаје његује и чува Удружење грађана „Зора“. И у једном и у другом друштву дјелује женска и мушка пјевачка група, а основна пјесма им је ојкача.

 

 

Оставите коментар