Лист за избегла, прогнана и расељена лица

ТРЧАО САМ ДА ЗАУСТАВИМ ВОЗ

9 коментари
ТРЧАО САМ ДА ЗАУСТАВИМ ВОЗ

Крајишник Никола дујаковић, спријечио судар воза и шлепера у Инђији

Проживио је дјетињство у ужасу рата за очување српског бића у Хрватској, биједу, неимаштину и борбу за голи живот у избјеглиштву, послије „Олује“, у Србији, и сачувао људскост, понос, образ, крајишку душу… Као да му је његов осјећај говорио: „реагуј, врати мајци матици макар дио оног што ти је пружила“!

Ријеч је о Николи Дујаковићу из Новог Сланкамена, рођеном у Врбнику код Книна, раднику фирме за обезбјеђење људи и имовине „Јакуза секурити“ из Земуна, овозимском хероју Инђије.

Те хладне недјељне вечери, 23. јануара, када се жива у термометру спустила и до двадесетог подјељка испод нуле, ни слутио није да ће наредних дана бити главна тема страница хроника у дневној штампи.

НИКОЛА ДУЈАКОВИЋ

Путујући заједно са братом Лазаром и пријатељем путним правцем Инђија – Сланкамен Никола је на пружном прелазу у Инђији, тик уз стадион ФК „Инђија“, затекао на сред пруге непомичан шлепер пун робе и возача како нервозно шета око њега.

- Шта је земљаче, упитао га је Никола?

- Смрзла ми нафта у резервоару, не могу да упалим камион, одговорио је возач.

Никола се ни тренутка није двоумио, осмотрио је лијеву и десну страну пруге и муњевито реаговао угледавши свјетла путничког воза који је долазио из правца Новог Сада.

НИКОЛА ДУЈАКОВИЋ

- Одмах сам потрчао пругом у сусрет возу. Трчао сам колико су ме ноге носиле, сигнализирајући мојом малом, службеном батеријском лампом, машиновођи опасност на прузи. На сву срећу он ме је на вријеме примјетио и успио зауставити воз недалеко пружног прелаза, прича Никола Дујаковић, још увијек, и послије скоро два мјесеца, под дојмом тог догађаја.

Док је Никола трчао да заустави воз, његов брат и њихов пријатељ отишли су до оближњег млина „Житосрема“ и донијели педесетак литара топле воде којом су успјели откравити нафту, камион је упалио и возач је наставио даље, својим путем.

Спријечио је Никола велику трагедију, али, нажалост, нико му није рекао ни ријеч хвале, а о некаквој награди да ни не говоримо. Само су га новинари посјећивали и звали, док се из „Железница Србије“, а ни возач шлепера нису ни јавили.

- Нисам тај хумани гест учинио због награде, већ да спријечим несрећу и то бих опет учинио, каже тридесеттрогодишњи Никола који у Новом Сланкамену скромно живи са женом, двоје дјеце, братом и родитељима.

М. Совиљ

 

 

Оставите коментар