Лист за избегла, прогнана и расељена лица

СТРАХ И ТРЕПЕТ ДАЛМАЦИЈЕ, ЛИКЕ И БОСНЕ

58 коментари
СТРАХ И ТРЕПЕТ ДАЛМАЦИЈЕ, ЛИКЕ И БОСНЕ

Тодор Mедић, посљедњи далматински хајдук

У мирно доба између два свјетска рата било је у Далмацији на десетине занимљивих судских процеса, али најдраматичнија и најнезаборавнија била су без сумње два дуга суђења посљедњем далматинском хајдуку Тодору Медићу и његовој дружини. Осуђиван два пута на смрт вјешањем, починилац безбројних и окрутних злодјела, с једном доживотном робијом, око двјеста година досуђене робије и једним вратоломним бијегом из шибенске тамнице, Медић је тридесетих година био страх и трепет цијеле средње и сјеверне Далмације, Лике и западне Босне.

Какве је све подухвате и злодјела оставио за собом Тодор Медић за десет година хајдуковања? Колике је обитељи његова дружина завила у црно и гдје је све сијала страву? Како се понашао пред судом хајдук који се у затвору описменио, а касније писао стихове? На та и бројна друга питања одговори ће наши написи који се темеље на аутентичним изјавама савременика, големој судској документацији и ондашњим хроникама.

Посљедњи далматински хајдук

Прије свега кад се говори о Медићу, потребно је рашчистити је ли ријеч о хајдуку или окрутном разбојнику? Медић је заправо био и једно и друго. Наиме, према изворном тумачењу наша ријеч хајдук потекла је од турске рјечи хаyдут (мађарски: хајду), а значи исто што и одметник или разбојник. У нашим крајевима појам хајдук удомаћио се након доласка Турака и означавао је одметнике од закона, без обзира на мотиве одметања. Истина, у касније доба хајдучија је постала један од облика националне борбе за ослобођење од Турака, а народна пјесма обилато је идеализовала поједине хајдуке. Без обзира на то, хајдук је ипак исто што и одметник или разбојник, поготову у новије доба кад је хајдучија (из посве схватљивих разлога) изгубила своје старије обиљежје. Зато се и за Тодора Медића мирне душе може рећи да је био посљедњи далматински хајдук, то више што су га тако третирале ондашње судске и друге државне институције, бројни извјештачи и репортери.

Тодор Mедић, посљедњи далматински хајдук

У оковима пред судом

У понедјељак, 20. априла 1931, зграда  шибенског  суда од раних јутарњих сати бучала је попут кошнице. Из Буковице, Лике и најудаљенијих села под Велебитом сјатио се свијет да види злогласног хајдука Тодора Медића у тешким оковима. Занимање за процес пред окружним судом било је големо, а само мали дио знатижељника добио је пропуснице за судску дворану у ко-јој је тог јутра у осам сати на оптуженичку клупу требао сјести Тодор Медић, одбјегли робијаш осуђен на доживотну тамницу, чија је глава била уцијењена на 50.000 ондашњих динара.

О Медићевим насиљима, пљачкама, убојствима и препадима тих дана прије почетка процеса сплитско „Ново доба“ пише:

У други понедјељак почиње код шибенског Окружног суда велики процес против доживотног робијаша и посљедњег хајдука са велебитских планина Тодора Медића. Оптужен је овај пут за три убиства и 13 разбојништава, од којих је већину починио послије бијега из шибенских тамница.

За овај сензационални процес, који ће потрајати најмање 15 дана, влада не само у Шибенику него и у читавој сјеверној Далмацији огроман интерес. Расправа ће се одржати у великој судској сали, која је прије служила за поротна суђења. Да би се, пак, спријечила навала свијета у дворану, предсједништво суда издаваће посебне улазнице и то за сваки дан расправе посебно.

Сам Тодор Медић очекује доста индиферентно овај процес. Лукав и циничан остао је и сада кад је поновно доспио у руке правде. На питања која му се постављају одговара врло кратко и тешко се код њега дешава да се збуни. Послије оне мале болести, коју је имао од тешких озлиједа задобивених приликом хапшења, сада је већ потпуно здрав и осјећа се врло добро. Преко дана највише се забавља читањем разних књига.

Нека се уведе оптужени

И бечки »Neues Wiener Journal« пратио је суђење Тодору Медићу и почетком процеса обавјештава читаоце:

»Започео је пред Окружним судом у Шибенику страшан процес против чувеног далматинског хајдучког вође Тодора Медића који има на души 14 убистава и многобројна разбојништва. Године 1928. Медић је ради грабежног убиства осуђен на смрт вјешањем, али је краљевим декретом био помилован на доживотну тамницу. Касније је на тајанствен начин побјегао…«

Читав сат прије почетка процеса пред судском зградом и улазом у дворану за расправе стајили су стражари, будно пратећи кретање ускомешаног народа. Прије осам сати судница је већ била препуна, а тачно у осам у дворану улазе чланови великог вијећа, предвођени предсједавајућим, Шпиром Валесом. С лијеве и с десне стране предсједавајућег вијећа посједали су суци Иво Рендић-Миочевић, Ернест Перучић, Лука Матић и Петар Ковачевић. Суци замјеници били су Франо Сурић и Иво Каменаровић. За њима су пристигли државни тужилац Артур Крекић, записничар Анте Капитановић и браниоци, шибенски адвокати Шиме Влашић, Никола Суботић и Винко Смолчић.

Ударци дрвеног чекића смирили су жамор у судндци.

– Нека се уведе оптужени Тодор Медић! – наредио је предсједавајући.

Из споредне собе између тројице жандара наоружаних пушкама с набијеним бајонетима појавио се Тодор Медић. Судница је занијемила. Чули су се само кораци и звекет окова. На оптуженичку клупу, између чувара, сјео је тридесетогодишњи хајдук, помало блијед, али ватреног погледа.

– Главни претрес водиће се по свакој оптужници одвојено – најављује предсједавајући отварајући расправу, а затим узима оптуженикове опште податке:

– Тодор Медић Тодоров, мајке Стеваније, из Бјелине (општина Кистање), рођен 20. фебруара 1901, српско-православне вјере, законитог рода, неожењен, писмен, неимућан, тежак, војску није служио, држављанин југославенски, порочан, осуђен на доживотну робију, сад на извршењу казне и у истражном затвору…

Након тога предсједавајући је опоменуо свједоке и вјештаке на светост заклетве, а државни тужилац почео је читати прву оптужницу:

»Државно тужилаштво у Шибенику тужи: Медића Тодора, Тодорова … јер је у ноћи између 9. и 10. децембра 1920. у Буковићу код Бенковца, у друштву више ортака пушком наоружаних, послије зрелог размишљања, на свиреп начин, из користољубља лишио живота сада покојног Јовишу Воларевића, тако што су му гвозденом жицом свезали руке, тукли га по глави, вукли га до бунара званог Сушац у селу Лисичићу и жива га бацили у 13 метара дубок бунар, гдје се је угушио…«

Друга тачка оптужнице теретила је Медића јер је:

» …силом употребљеном против истог Воларевића, свезавши му гвозденом жицом руке и ударајући га по тијелу, одузео му 47.000 аустријских форинта, џепни сат и ланац, те девет сребрних дуката…«

Кад је оптужница прочитана, Медићев браниоц др Смолчић обратио се предсједавајућем:

– Предлажем да се оптуженом за вријеме главног претреса скину окови с ногу.

Вијеће се повукло и око десетак минута касније предсједник великог вијећа Шпиро Валес образложио је одбијање захтјева:

– Одбија се приједлог одбране јер се овдје не ради само о оптуженом који је у истражином затвору него истовремено и о осуђеном на доживотну робију који је опасан и који је за ври-јеме извршења казне побјегао и починио нова кривична дјела. Како је случај посебан, предузете су и посебне мјере… И браниоци су негодовали, а Медић као да се стресао. Дворану је нагризао туп звекет гвожђа. Муклу тишину пресјекао је судац Валес:

– Јеси ли чуо, Тодоре, оптужницу?

Чуо сам и не осјећам се кривим!

– Кажи нам најприје нешто о свом животу…

– Јединац сам у оца и мајке. Имам три сестре. Школу полазио нисам, читати и писати научио сам 1923. у тамници. До своје четрнаесте године ишао сам за стоком, орао и копао, док ми је отац био у Америци. За рат сам био премлад, а као хранилац   ослобођен сам од војне обавезе.  Године 1924. први пут сам осуђен због крађе. Иако невин,   морао сам признати под притиском жандара…

Суд би желио знати  како си постао хајдук?

– Волио бих то казати  накрају…

– Не, желимо то чути сада.

 

Медићев исказ пред судом

– А, ето! Године 1924. био сам отпуштен из тамнице и вратио сам се кући. Једног дана било је у селу неке пуцњаве. Дођоше жандари по мене и под креветом нађоше пушку. Почели су ме тући, а онда ме и ухапсише и одведоше према Брушки. Четири жандара успут су ме шамарали и тукли абовим штапом. Близу жандарске станице у Брушки отргох се ја од њих. Од тога дана, 8. августа 1925. постадох бескућник и поче моје лутање….

Тако је пред великим вијећем и неколико стотина слушалаца причао Тодор Медић. Звецкали су окови, записничар је писао, суци су постављали замке, али Тодор ниједном није изгубио присебност. На шкакљива питања одговарао је двосмислено или их је мајсторски заобилазио. И тако редом, од оптужнице до оптужнице, док је присутнима у судници застајао дах.

Напустићемо сада судницу и вратити се Тодоровој младости кад је заправо почело његово хајдуковање. Од заборављене и посне Бјелине, тамо негдје богу иза леђа, запутићемо се хајдучким стазама и богазама. Први свјетски рат осјећао се обилато и у крајевима сјеверне Далмације. Крстарили су туда војни бјегунци, просјаци, лопови, разбојници и свакојака оскудица. У таквим околностима Тодор Медић већ је у седамнаестој години први пут доспио на оптуженичку клупу и био осуђен. Касније се покушао јављати у добровољце, па у жандаре, али без успјеха. Кренуо је у Загреб, па у Бања Луку, Београд, Руму и Ириг.

Тражећи посао, обрео се 1920. у Лединцима гдје је код имућног домаћина Мише Пантелића чувао стада. Али и тамо је упао у неприлике. Наиме, 2. јуна 1920. у кафани Лазике Јефтић избила је тешка туча у којој је Тодор најприје сјекиром разбио сто, а онда и главу неком свом противнику. Послије те неприлике вратио се кући и од тада се почео пунити његов досије свакојаким разбојништвима која су већином почињена с дружином коју је Тодор предводио претежно одјевен у жандарску униформу. Описаћемо само злодјела о којима се највише причало и за која је Медић на оба суђења проглашен кривим.

Убиство Шимуна Оштрића

У ноћи између 5. и 6. децембра 1921. није се видио ни прст пред носом. Сјеверац је у налетима разносио сусњежицу. Новиград је знатно прије поноћи већ увелико утонуо у сан. Око мјеста мотали су се само вуци и хајдуци.

Једнако је било и у овећој каменој кући новиградског трговца Шимуна Оштрића. У касно доба ноћи жестоко лупање на вратима пробудило је и Ош-трићеву жену Милку и нећакињу Ику Наранџић. Тек што су се њих троје снени и збуњени извукли из постеља, кроз разваљена врата улетјели су у кућу непознати људи.

– Ко сте? — једва је Шимун промуцао.

– Vien abasso, бога ти твога! Дај новце, или ћемо те убити! – викао је један од разбојника и појурио уз степенице.

Шимун је побјегао на таван, али су за њим потрчала и три човјека у униформама и наоружани пушкама. Носећи запаљену свијећу, упали су у собу у којој се притајила Шимунова жена Милка. Један је разбојник остао крај ње, а друга двојица пошла су за Шимуном.

– Гдје су новци?! – загрмио је разбојник кад у соби није нашао ништа и ударио жену кундаком. Онда му је поглед запео за шкрињу, коју је отворио и осмјехнуо се. У шкрињи је била сва Шимунова уштеђевина: 1.000 долара, 4.500 италијанских лира, 4.500 динара и 202.000 аустријских круна. Разбојник је покупио новац и отишао.

За то вријеме друга двојица борила су се са Шимуном који је покушавао утећи. Шимун је био при пуној снази и ко зна што би све било да оној двојици није прискочио у помоћ и трећи ра-збојник. Не желећи испустити новац, придошли разбојник радије је одложио пушку уз кревет. У међувремену Шимун се некако дочепао друге пушке, али су га разбојници ранили у ногу. Свијећа се тада угасила, али је Ика изнова запалила. Тада је један од разбојника Ики избацио свијећу из руке и стао је тући, а други је испалио још један метак у Шимуна.

У соби је остала пушка

Иако два пута рањен и изморен рвањем, Шимун је ипак покушао утећи. Дошуљао се некако до излазних врата и извукао се напоље, кад је праснула пушка. Истог тренутка тројица разбојника из куће и друга двојица који су чували стражу нестали су у шумарку. Нешто касније Ика Наранџић помолила се с упаљеном свијећом у дворишту. Још с прага отео јој се крик – мало подаље Шимун је лежао, непомичан и сав у ранама. Рамена и потиљак били су му разнесени сачмом, а чело и нос размрскани.

Разбојницима ни трага, али је горе у соби остала пушка на којој је било урезано име Анте Чачића. Захваљујући том трагу, власник пушке је пронађен и девет година касније осуђен на 12 година робије. Знатно раније због судјеловања у пљачки и убиству Шимуна Оштрића на двадесет година робије био је осуђен Крсто Дрча. А што се Медића тиче, његови другови одали су га шест година послије злодјела. За судјеловање у том разбојништву суђено му је тек 1931.

Слиједећих година дуж граница према Италији (задарско подручје) и на Ширем простору тромеђе између Далмације, Лике и Босне заређале су пљачке, насиља и убиства. Групе разбојника појављивале су се изненада на различитим странама остављајући за собом страх, празне кесе и жалопојке. Већ је у то доба име Тодора Медића изазивало тајац, а за младим хајдуком безуспјешно су трагале потјере. О његовој дружини, јатацима и опљачканом богатству кружиле су у народу нечувене приче које је још снажније поткријепио сензационални напад на поштански аутобус између Обровца и Грачаца.

Вијесник, Загреб, 1968.

У слиједећем наставку:

ПРЕПАД НА ПОШТАНСКИ АУТОБУС НА ПУТУ ГРАЧАЦ – ОБРОВАЦ

 

Оставите коментар