Лист за избегла, прогнана и расељена лица

Сјећање – Милан Радека, катихета, историчар…

22 коментари
Сјећање – Милан Радека, катихета, историчар…

Mилан Радека (1897-1982) је афирмисани  писац црквене и културне историје Карловачког владичанства. Иако се није школовао за историчара, аутор је више историографских дјела. Милан Радека се родио у Мекињару код Удбине.

Српску основну школу је завршио у Карловцу 1907. године, а 1915. и гимназију у том граду. Богословију у Сремским Карловцима  завршио је 1919, а касније Правни факултет у Загребу.  Три године био је катихета у Госпићу, а већину радног вијека провео је у Карловцу, као свештеник, професор вјеронауке у гимназији и као библиотекер наставничке библиотеке у тој школи. У Другом свјетском рату, послије заточеништва у чак три  логора НДХ – Керестинац (код Загреба), Зора (Карловац) и Цапраг (Сисак). Од 1942. три године као прогнаник живио је и радио у Београду, у вријеме „Недићеве Србије“, предавао је вјеронауку у Другој женској гимназији и Учитељској школи. Недуго послије завршетка Другог свјетског рата  вратио се у Карловац. У архиви Српског културног друштва „Просвјета“ у Загребу сачуван је документ да је 1945. године Милан Радека био први секретар (тајник) њеног одбора у Карловцу, као и да је тај одбор користио просторије парохијскоа дома у центру града. Радека је у Карловцу, као пензионер, живио до погибије у саобраћајној несрећи 21. јула 1982, када су погинули он – возач аутомобила у позним годинама, и његова супруга. Остало је записано, да је баш у то вријеме при ЈАЗУ у Загребу основан посебан Одбор за изучавање Срба у Хрватској,  а у сјећањима на то, проф. др Светозар Ливада наводи да је на тому скупу изјавио да ће „појести оне садржаје знанстевно утемељене које та институција истражи, јер ни буџет САД не може надомијестити занемарљивост људског фактора, кадрова итд, јер институција није располагала ни са пребијеном паром“. Међу ријетким кадровима којима је Ливада придавао значај је био времешни Милан Радека.

Управо те године страдао је у саобраћајној несрећи.

Читанке за вјернике Карловачког владичанства и Далматинске епархије

Најпознатије дјело Милана Радеке „Горња Крајина – Карловачко владичанство“, објављено је досад у два издања. прво 1975. године,  а друго  Епархија горњокарловачка и СКД „Просвјета“  2007. године.  Радека је, заједно са Владимиром Мошином, објавио и попис ћирилских рукописа из сјеверне Далмација (Старине ЈАЗУ, 48, Загреб 1958). Попис је објављен у књизи „Алманах Срба и Православља у Далмацији и Дубровнику“, у којој је Радека и аутор највећег броја радова. Они су збир његовим истраживања у црквицама и манастирима, обављени педесетих година минулог вијека. Без те књиге (у међувремену доступна на Интернету http: //www.balby.com/Srbi i pravoslavlje u Dalmaciji i Dubrovniku.pdf), данас није могуће написати озбиљнији историографски рад о Србима из Далмације.

Када је Алманах изашао, мало који писани медиј је објавио приказ те књиге. Један од ријетких објавио је, управо тада покренути Нови љетопис Српског културног друштва Просвјета, први часопис специјализован за изучавање културе Срба у Хрватској. Али и тај приказ (проте Јована Николића) био је на свега једној и по страни.  „Проф. Милан Радека је обилазио терен, вршио истраживања, биљежио, инвертарисао, чувао од заборава и спасао од немара! Када се зна колико тога је неповратно пропало и отуђено, онда ово што је сачувано треба да испуни поносом наш народ, чији су преци са толико љубави, смисла и жртавава, стицали и стварали и живот многих генерација богатили. Попут ранијих књига серије, ни овај Алманах није имао претензија да буде научно дјело, и поред тога што у њему има солидних научних радова. Циљ издавачке дјелатности Савеза удружења био је, да пружи нашем просјечном читаоцу једну народну читанку из његове прошлости и тиме га заинтересује за све оно што се о српској прошлости на овом подручју може потпуније наћи у другим историјским монографијама, у нашој публицистици, умјетничкој књижевности и народном стваралаштву“, записао је Николић.

Разлог за такву игноранцију, макар у Србији,  може се тражити у податку да је издавач Алманаха – Удружење православнoг свештенства Социјалистичке Републике Хрватске. Оно је дуго оспоравано у круговима Српске православне цркве, а за такво свештеничко цеховско удружење на југословенском нивоу, отуд и на оно у тадашњој СРХ, сматрало се да су основани с циљем вршења притиска државе на врх  Српске православне цркве (СПЦ). Југословенско удружење је, тако 1949. године, издало саопштење у коме се наводи: „Ограђујемо се и осуђујемо рад епископа Николаја Велимировића и Иринеја Ђорђевића, који су се после ослобођења наше отаџбине задржали у табору империјалистичких земаља и са империјалистима прижељкују и кују ново ропство за наше народе и сеју лажи, мрак и незнање“.

Вјерници и СПЦ нису насјели тој провокацији. Мошти владике Николаја из САД гдје је 1956. умро, пренијете су у манастир Лелић код Ваљева, 1991. Владику Николаја је СПЦ 2003. године прогласила за светитеља. Он је и светац у календару Руске православне цркве.

Владика Иринеј (Ђорђевић), који је 1941. године из Шибеника побјегао у Италију пред усташким властима, заслужни је епископ далматински. Његове кости су из Енглеске пренијете у родне Врнчане код Горњег Милановца, 1997. године.    Њега су вјерници у Далмацији, о којима је и до данас најбољу кљигу написао Радека, сачували су га у лијепом колективном памћењу

Чланови свештеничког удружења су, како се тада тврдило, углавном били симпатизери Комунистичке партије, односно каснијег Савеза комуниста. Податак да је симпатисао лијеви покрет, Милан Радека никад није крио. Донедавно је, међутим, био непознат податак да је, наводно, био масон. То је податак из неколико књига и фељтона познатог изучаваоца масонерије Зорана Д. Неназића!?.

Срби избјегли из бивше РСК, предложили су се да се Радекиним именом назове једна улица у избјегличком насељу Бусије, што је прихватила комисија за именовање улица града Београда.На тај начин се Радека вратио у град у којем је пола вијека раније успио да сачува главу.

Д.П.

 

Оставите коментар