Лист за избегла, прогнана и расељена лица

200 година од Доситејеве смрти

0 коментара
200 година од Доситејеве смрти

Сјећање на првог книнског учитеља

Од смрти српског просвјетитеља Доситеја Обрадовића, крајем марта ове године протекла су пуна два вијека. Доситеј Обрадовић (Чаково, сада Румунија око 1741 – Београд, 1811) је умро крајем марта 1811. године у Београду. То што се родио на Митровдан или који дан послије, на крштењу му је донијело име Димитрије.

Послије основне школе у родном мјесту отишао је на јорганџијски занат у Темишвар, али је већ 1757. (прије пунољетства) побјегао у манастир Хопово у Срему, гдје се почетком идуће године и замонашио, добивши име Доситеј.  У Хопову издржао је само нешто више од три године, јер га манастирско братство није хтјело нити знало, прихватити. Доситеј је, касније, у аутобиографији “Живот  и прикљученија” и другим списима, истицао да је добијао корисне савјете од честитог хоповског игумана Теодосија, који му је, иако је био скромног знања и образовања, препоручио да се, чим му се укаже прва прилика, отисне у свијет. Кад је старац Теодосије умро, Доситеј је напустио Хопово.  Године  1760, рјешен да оде у Русију, стигао је у Загреб, ту је научио латински језик. Одатле се спустио до Книнске крајине, која је тада била у саставу Млетачке Републике. С прекидима, у околини Книна је провео више од пет година. Био је први српски учитељ у крајини, а у Орлићу, на далматинском Косову, написао је књижицу “Исписи из Златоустога” (Прва Доситејева Буквица), коју је посветио Јелени, кћерки орлићког попа Аврама Симића. Аврама су касније заробили Млечани и живот је окончао као “галиот” (у ланце оковани веслач на дуждевим лађама). Доситеј је, неколико година потом, док је био учитељ у книнском селу Плавну, крајем зиме 1770. написао “Ижицу” (за који теоретичари књижевности наводе да је његова прва књига), а у Скрадину код Шибеника је превео са грчког два обимом малена списа  “Христоитија” и “Венац од алфавита”.

Послије Книна и лутања Балканом и околним крајевиме, упутио се у западну Европу. Био је годинама у Бечу, па у Лајпцигу – ту је и завршио филозофију и штампао своја прва дјела. У Лајпцигу је 1783. године  написао аутобиографију “Живот и прикљученија”, и то народним језиком. Она је написана као критика калуђерског реда. Доситеј устаје против вјерског фанатизма и искључивости, црквеног догматизма и свега што је у супротности са правим јеванђелским учењем и правим хришћанством. Проповједајући такве идеје, он није само слиједбеник западне савремене филозофије, већ и тумач тежњи и жеља грађанског и свјетовног српског друштва, које се и раније почело борити против оновремене, свемоћне црквене теократије.

Године  1784, такође у Лајпцигу, је објавио “Совјете здравог разума”. Из Лајпцига се преселио у Париз, па у Лондон, пропутовао још неколико великих европских градова, да би у устаничку, Карађорђеву, Србију стигао из Трста – преко Карловаца и Земуна, око Преобажења 1807. године. Нешто касније, 1808, са Иваном Југовићем организовао је Велику школу у Београду. Када је, на самом почетку 1811. изабрана влада (Правителствујушчи совјет), Доситеј, који је дотад био лични секретар и савјетник вожда Ђорђа Петровића Карађорђа,  постао је министар просвјете (попечитељ просвјешченија). Умро је 26. или 28. марта 1811. године.

Желио је да га сахране у Кошутњаку али су савременици сматрали да ће му указати већу част уколико буде почивао пред Саборном црквом у Београду. Ту су и сада његове кости, а с друге стране улаза у катедрални српски храм су посмртни остаци Доситејевог ученика и настављача, Вука Стефановића Караџића. Доситеј је својевремено написао да би био пресрећан кад би могло да се каже: “овде леже његове српске кости, он је љубио свој род!”.  То му се  и остварило.

Основно осјећање код Доситеја јесте љубав прам истини, потреба да у њој и зарад ње живи. Зато је свом народу и давао “савјете здравог разума”. Поручивао је, стога: “књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце”.

Доситејева младост у Книнској крајини

Ових дана. када се навршавају два вијека од смрти Доситеја Обрадовића, добар је повод да се подсјети да је он, у најљепшим својим годинама, био први српски учитељ у околини Книна. У Далмацију је Доситеј први пут стигао 1761. године из сремског манастира Хопово, преко Ирига, Зеленграда, Осијека (Осека, како је записао), Пакраца, Петриње и Загреба гдје је кратко вријеме приватно изучавао латински. Имао је тада око 20 година (различити су подаци о години рођења – од 1739. до 1742, у мјесту Чаково, данас у Румунији). Јеромонах Доситеј је побјегао из манастира у којем га братство, углавном, није разумијевало. Јуноша се одлучио на бијег послије смрти јединог свог заштитника у Хопову, калуђера Теодора. Личким беспућима, или како сам Доситеј пише, „преко Вучијак планине“, доспио је у Далмацију. Горњокарловачки епископ Данило Јакшић пренио му је, у епархијском дому у Плашком, да далматински свештеници стално моле да им препоручи неког учитеља. Млади Доситеј је добио епископову препоруку, што се уклапало и у његове планове да, учећи српску дјецу, заради нешто новца прије него се упути у Русију на даље усавршавање.

Трудољубиви народ

У Книнској крајини живио је и тада највећи број српског становништва у Далмацији. У другој половини 17. вијека у Далмацији су чињени и први кораци у просвјећивању, а учитеље су сами морали да плаћају. „Ови ме добри свештеници једва дочекају, и при церкви с(ветога) Георгија баш пред градом Книњем у дому церковном станем учити децу“, пише њихов учитењ Доситеј у аутобиографији „Живот и прикљученија“ .

У Книнском Пољу, маја 1761. године, почео je да држи школу у невеликој грађевини, заправо каменој изби коју је народ називао и „братска кућа“. Она је и до данас сачувана, али је у лошем стању. На спрату има просторију у којој су дотад одржавани састанци црквеног одбора, чувала архива и музејски експонати о тамошњој породици Синобад, чијим су истакнутим представницима Млечићи деценијама признали титуле капетана, сердара, а Јовану, чије су ратне заслуге посебно цијенили, и титулу витеза.

Просторије су на брзину преуређене и млади учитељ је могао да се посвети новом позиву. Доситеј је у аутобиографији записао да је „парохијални народ“ трудољубив, да су то добри, правдољубиви и поштени људи. „При опредељеној плаћи што ми је свак за своје дете на месец давао, по њиховом установњенију и обичају, кад би ко довео своје дете донео би ми две меричице и две оке маслаца и један велики сирац. Но мој љубезни протоп Новакович, поп Марко Бједов, Трифун Синобад, Симо Стефанович из града (кромје других многих који би ме радосно дочекивали), никада не би ми дали на мојем квартиру залогај хлеба изести“, пише Доситеј.
У Книнском Пољу, Доситеј је, како се сјећа, не само „провео три миле године“, с „оним божијим људима“, већ је успио и да изучи италијански језик. Понекад би книнскопољском проти Јовану Новаковићу испомагао у исповједима или причешћима послије великих постова. Записао је да су му се вјерници исповједавали да су „починили велики гријех“, јер су „нешто опсовали сатјерујући несташне јариће у тор“ или су у немрсним данима „понекад јели ракове“.

У Крајини му и клима одговарала

По препоруци сада већ старог познаника книнскопољског проте Јована Новаковића, послије краћег избивања, 1764. је поново дошао у Далмацију, сада у Голубић. И у том книнском селу Доситеј је био први учитељ, а школа – братска кућа при храму светог Стефана. О учитељовању у Голубићу и наснијем кратком боравку у Орлићу, Доситеј је записао: „Ужасне се мој љубими Новаковић кад ме види тако слаба и преображена; и имајући у својој парохији неког доброг свештеника Леонтија из Фрушке Горе за магистра, совјетује мене да се намјестим у лепом месту при здравој и целитељној води у оближњем селу Голубићу. У трећем месецу фторе године, будући је ово мјесто близу Босне, окуже се неке куће у Голубићу; онда ти куд који може да бежи, и ја пређем у Косово, гди пребудем у дому попа Аврама Симића један месец“.

На молбу Јелене, лијепе Аврамове кћери, у Орлићу је те исте 1764. године са грчког превео „Бесједе Јована Златоустог“, на „просто српски“ и тако је „преписана“ прва Доситејева „буквица“. „Ово је први повод и узрок да се у мени велика жеља зачне и роди да ми само дотле бог дарује живот док што српски на штампу издам и прекрасним кћерма и синовима рода мога соопштим“, писао је Доситеј. Доситеј, прије него се упутио на Свету гору, два мјесеца је био у манастиру Драговић код Врлике. Чим је оздравио, кренуо је на Атос гдје је провео јесен и зиму 1765. и прољеће 1766. године, када је отишао у Смирну. Ту се три године школовао код чувеног Јеротеја Дендрина, а 1768. у повратку у Далмацију се неко вријеме задржао у албанском племену Хормовит и потом на Крфу.

Сеоски учитељ који је знао неколико свјетских језика

Са Крфа је стигао у Плавно, село које је традиционално имало највећи број становника у Книнској крајини. У Надину, мјесту у Равним Котарима, срео је драговићког монаха Спиридона Торбицу, који му је препоручио да иде за учитеља и капелана у његово родно Плавно. Доситеј је у једном од најсјевернијих насеља Далмације, на самој млетачкој граници са Аустријом, провео неколико мјесеци 1770. и прву половину 1771. иначе гладна године. Ту је завршио писање друге Буквице, познатије као „Ижица“, која је први пут објављена чак шест деценија касније. То, по обиму, мало дјело писано је народним језиком Книнске крајине. „Ја сам Вами, љубими читатељу, прије ове књижице писао другу по алфавиту и ти си је примио и ползовао се. Ево ја долазим да ти поштено платим за поштење којим си поштимао прву „Буквицу“; плаћам пишући Вам ову другу“, поручио је аутор.

И у Плавну, као претходно у Книнском Пољу и Голубићу, Доситеју је за школу послужила скромна „братска кућа“ при сеоском храму. О самој Доситејовој школи је плавањски књижевник, сликар и иконописац Данило Петрановић (1864-1944), записао да је 1911. године, била прекривена „шимлом“ (шиндра; груби комади дрвета).

Трећу књигу насталу у Далмацији, у Скрадину 1771. године, Доситеј је назвао „Вјенац од алфавита“. Доситеј је напустио Далмацију када је имао око 30 година. До тада је научио румунски, руски, црквенословенски, класични грчки, новогрчки, италијански, латински и албански језик. Како наводи Љиљана Чубрић, „у Плавну, Крки, Драговићу и другим далматинским местима и манастирима Доситеј је увидео основни проблем тадашње народне просвете: српска књига мора бити писана тако да је разумеју сви српски синови и кћери, од Црне Горе до Смедерева и Баната, то јест, народним језиком“.

Деценијама потом, српски писци не само они родом из Крајине слиједили су Доситејев књижевни траг. Међу Крајишницима – Павле Соларић, Сава Мркаљ, Герасим Зелић, Вићентије Љуштина, Спиридон Алексијевић, Кирил Цвјетковић, Јован Дошеновић, Никола Боројевић и други. „Сва српска књижевност, па и њен крак у Крајини, развија се на основама које је дао Доситеј“, указао је проф.др Душан Иванић.

ДП

Оставите коментар