Лист за избегла, прогнана и расељена лица

Диани Будисављевић називи улица и Орден Царице Милице

0 коментара
Диани Будисављевић називи улица и Орден Царице Милице

Деценијама се није знало за хуманитарни рад Аустријаке удате за Србина која је спасила 12.000 дјеце са Кордуна и Козаре, из логора у НДХ

Диана Будисављевић (1891-1978), по многима највећи хуматарац у Европи током Другог свјетског рата, родила се у угледној породици Обексер у Инсбруку у Аустрији, а том граду се и школовала. Послије удаје за загребачког Србина др Јулија  Будисављевићa (1882-1981), каснијег професора хирургије и декана Медицинског факултета, преселила се у Загреб 1919. године. Њен свекар је био др Срђан Будисављевић, министар у југословенској влади у емиграцији током Другог свјетског рата.

Диана Будисављевић је недавно добила улицу у Београду  (досадашњи Трећи крак Улице Баје Пивљанина, Лисичји поток,  односно Дедиње), а ускоро би требало да добије и улице у Бањалуци, Козарској Дубици, а судећи по поднијетим приједлозима, можда и у Загребу и Сиску. Њу је, априла ове године, Српска православна црква постхумно одликовала Орденом Царице Милице, признањем које се први пут додјељује.

Чим је, почетком Другог свјетског рата  сазнала за страдање православних и Јевреја у усташком логору Лобор-град, са групом сарадника – Марком Видаковићем, Ђуром Вукосављевићем и другима, организовала је акцију  помоћи малишанима.  Почетне активности скупљање помоћи у храни, одјећи и лијековима, прерасле су у организацију спасавања огромног броја дјеце одузетих мајкама. Уз помоћ још неколико људи добре воље успјела је да ослободи многе малишане Србе са Кордуна и Козаре из усташких концентрационих логора Стара Градишка,  Горња  Ријека, Сисак-Цапраг и Јасеновац. Из логора Лобор-град  је успјела пребацити групу глувонијеме дјеце, једне у Србију, остале у Загреб.

Она је уз пристанак мајки одводила дјецу, хранила их и лијечила,  а потом их давала на старање хрватским породицама које су могле да брину о њима. Диана Будисављевић је све податке о њима водила у картотеци и тако успјела да им сачува идентитет, породични, вјерски и национални.

Њен хуманитарни рад опструисли су Римокатоличка црква, прије свих загребачки кардинал Алојзије Степинац, усташке главешине предвођене Максом Лубурићем, Андријом Артуковићем, Славком Кватерником, ни њемачки генерали у Загребу нису на то благонаклоно гледали, али су имали више обзира према Србима од усташких власти.

O Диани Будисављевић се све до прије неку годину готово није писало нити говорило, иако је захваљујући њој сачувано 12.000 српских малишана.  Изузеци, међу српским историчарима су Милан Кољанин, Милан Булајић  и  Драгоје Лукић, а у Хрватској Мирјана Ајдуковић и Јосип Колановић.

У „Дневнику“ Диане Драгутиновић, објављеном у Загребу 2004. године (издавач Хрватски државни архив), ријеч је, како је у приказу те књиге написао Чедо Вишњић, „о нечем што је тешко и појмити, о дјеци у логорима“. „Болесни, исцрпљени, бебе без родитеља, гладни, осуђени на умирање. Када бисмо, ипак, као посредници између књиге и читаоца, морали изабрати посебно тешке читалачке тренутке и дојмове, морали би издвојити барем два. Превоз влаком оне измучене дјеце из (Макс) Лубурићевог логора, њихово умирање током пута, избацивање грабљама читавих клупка глиста које су напуштале умирућа дјечја тијела, и оно мало дјетешце које је склупчано на поду вагона у бунилу молило, „дедо покри ме, покри ме дедо, мени је хладно“. Други је одвођење дјеце од мајки из логора у Млаки. Диана је знала да не смије узимати дојенчад, да су им шансе без без мајки никакве; мајке дјеце, оставши у логору без млијека, настојале су свим силама дјеци пружити бар некакву шансу за преживљавање. И та је трагична дилема, потпуно незаслужено, пала на леђа Диане Будисављевић и медицинских сестара у њеној пратњи“, написао је Чедо Вишњић.

У „Дневнику“ Дијана Будисављевић је на свом материнском, њемачком језику, написала: „Од почетка сам сама била одговорна за акцију, све се радило под мојим именом и мојим ризиком. Није ми преостало ништа друго него да сама за све преузмем одговорност. Полазила сам од становишта да мој живот није вреднији од живота недужно прогањаних“.

Записала је и ове редове о оној дјеци која су морала да буду сахрањена  без имена и презимена: „Умрла су (…) као и толико малих мученика, као непозната, безимена дјеца. А свако је имало мајку која је за њим горко плакала, имало је свој дом, своју одјећу, а сад је трпано голо у масовну гробницу. Ношено девет мјесеци, у болу рођено, с одушевљењем поздрављено, с љубављу његовано и одгајано, а онда – Хитлер треба раднике, доведите жене, одузмите им дјецу, пустите их да пропадну; каква неизмјерна туга, каква бол“.

Бањалучко-београдски глумац и продуцент  Тихомир  Станић  најавио је да ће о томе бити снимљен играни филм „Безимена дјеца“, саопштавајући и податак да ће прва клапа пасти 28. маја 2012. године. Тог датума 1947. године јој је комунистичка ОЗНА одузела картотеку о спашеној дјеци; познаваоци прилика тврде да је циљ био да се заслуге припишу Комунистичкој партији а не оном коме припадају Диани Будисављевић.

Филм „Безимена дјеца“ ће снимати “Балканфилм“  из Босанске Дубице, а сценаристи ће бити Владимир Кецмановић и Ђорђе Кадијевић. И у Загребу се очекује филм, документарац  у  режији Дане Будисављевић, рођаке Дианиног супруга Јулија. Српско национално вијеће је затражило да се у том граду постави и спомен плоча на кући из које је Диана Будисављевић водила  акције хумности којима нема премца у читавој поробљеној Европи у Другом свјетском рату.

Оставите коментар