Лист за избегла, прогнана и расељена лица

ИСТИНА ИЗ ФИЛМСКОГ КОФЕРА

1 коментар
ИСТИНА ИЗ ФИЛМСКОГ КОФЕРА

Филм снимљен на 40-годишњицу смрти оца зенитизма Љубомира Мицића

На овогодишњем Међународом фестивалу документарног филма у Београду, у два наврата је приказан филм који говори о Љубомиру Мицићу, оцу зенитизма и једном од најпознатијих Крајишника. Филм „Мицићев кофер“ је уједно и омаж Драгану Ве Игњатовићу  (1968-2008), мултимедијалном ствараоцу, који је  био и сценариста неколико дугометражних филмова. Послије Игњатовићеве трагичне смрти, редитељ Слободан Симојловић реализовао је његов неостварени наум да сними филм о Мицићу.

Први пут је филм „Мицићев кофер“ приказан у Дому културе „Студентски град“, 5. маја, на сами рођендан Игњатовића. Други пут је приказан у службеној, такмичарској конкуренције, четири дана касније, 9. маја, на Дан Европе и Дан побједе над фашизмом!

Љубомир Мицић (Јастребарско, 1895 – Качарево, 1971), поријеклом је из Мајских Пољана код Глине. Школовање је, послије Глине, наставио у Загребу, гдје се, упоредо са студирањем филозофије почео бавити и позориштем. Мобилизацију у Првом свјетском рату одгодио је глумећи лудило. Пред крај рата планирао је да оснује прaво, и то српско позориште, са сједиштем у Сплиту или Дубровнику, а у то вријеме се ангажовао и у политичком животу, па су управо због њега неки дотад наоружани Хрвати и Срби  (зеленокадераши) давали заклетву Националном вијећу СХС, односно самопроглашеној држави чијом је нешто каснијом интеграцијом са краљевинама Србијом и Црном Гором створена Краљевина СХС (потом Југославија).

Љубомир Мицић је издавао „Зенит“ од 1921. до 1926. године у Загребу одакле је побјегао послије једног критичког чланка о Стипици Радићу и хрватској политици и односима према Србима. Послије 24. броја издавање „Зенита“ је настављено у Београду.

Прије доласка у главни град Краљевине СХС Љубомир, његов брат Бранко (познатији као Бранко Ве Пољански, такође књижевник) и Љубомирова супруга Анушка су кратко боравили у Берлину, гдје су изводили мултимедијалне програме. За те програме у филму „Мицићев кофер“ филозоф Милош Кнежевић тврди да је ту заправо ријеч о првим перформансима.

У Београду, главном граду нове јужнословенске државе, „Зенит“ је излазио закључно са бројем 43, али тај број је краљевска цензура забранила због чланка извјесног М.Расинова (по свој прилици аутор је сам Мицић), у којем се повезују зенитизам и марксизам. Цензура је уредника теретила да пропагира комунизам и да позива на насилну промјену друштвеног система. Преко Ријеке и Сушака, Љубомир и Анушка Мицић, у филму се тврди – уз помоћ фашистичком намјесника Ријеке, пјесника Габријела Д’Анунција –   бјеже у Париз, гдје су боравили пуних девет година. Мицић је у Паризу, одакле се у Београд вратио 1936, написао најмање десет зенитистичких романа и других рукописа, али досад је само један преведен на српски.

Мицић није учествовао у Другом свјетском рату, па није био  побједник, али ни поражени, што је, me]utim, било довољно да га и нове, комунистичке, власти наставе да прогоне. Човјек у чијим су подстанарским становима, (у улицама Његошевој и Проте Матеје), на зидовима били радови Марка Шагала или Василија Кандинског, присиљен је да Београдом носи кофер са шверцованим гума-жвакама и другом дефицитарном робом. Само захваљујући том коферу (дакле препродаји) преживјели су он и његова супруга. Саговорници у филму говоре да се некад дешавало да им шољица чаја и намаз буду једини оброк током дана.

Мицић није хулио на то, већ зарад тога што у Београду готово нигдје нема ћириличних фирми, тврдио је да је све било спремно да се и „Политика“ штампа латиницом, протестовао због недостатка демократије… Сва та сазнања преоукупарала су Игњатовића, који је на цедуљама, које су његови пријатењи пронашли у његовом стану, записао и то да је Марко Ристић, познати надреалиста, али и осорни човјек, за Мицића, видјевши у њему само идеолога „барбарогенија“ (неспорно Мицић је и то био), навео да је „био антиталенат“, па чак и да, заправо, „није био ‘ништа“.

Мицић и Зенит“ су у свјетским размјерима били познати, између осталог, и по томе што су радове објављивали на језику аутора. Љубомир Мицић је још у Загребу покренуо и посебну, такође међународну, библиотеку. Уз  то, он и његова супруга су прикупљали радове модерних и авангардних умјетника, које су, као галеристи, и јавно излагали. Неколико слика и других умјетничких ликовних дјела остало је сачувано и сада припада Београду и Србији.

Љубомир Мицић, који се из своје послијератне илегале дописивао са бившим зенитистима широм свијета, слао им је, заправо, текстове прекуцане писаћом машином у свега неколико примјерака, што је у односу на „зрели“ зенитизам, била тек сјенка. Све више је бјежао  од средине у којој је живио, па је са људима разговарао на необичним мјестима (на гробљу, нпр), и само на француском језику, образлажући то сталним ухођењима.   Говорио је и тада, баш као што је раније написао у неким својим радовима, да је његова једина идеологија српство, а његова љубав звала се Србица, у чему се препознаје Србија. Никада није отворено писао против српске монархије, изузев примједби што је прерасла у југословенство. Није био против српске монархије само зарад тога што је међу ријеткима у свијету произишла из народа. Против Мицића је у суду вођен процес због прозивања режима Јосипа Броза Тита и вођиног националног поријекла, али је тада осуђен само условно.

Улична продаја жвакаћих гума, најлон чарапа и друге робе са Запада престала је да му доноси новац и за најосновније животне потребе. Живот му је постао неподношљив послије смрти супруге Анушке. Не тако стар, али болестан, изнемогао, дементан, чак измучен глађу, умро је само дан послије него су га социјалне службе пребациле у Старачки дом у Качареву. Трошак сахране на којој је било двадесетак људи, и то се дознаје из филма, пао је на двојицу његових пријатеља. У „Мицићевом коферу“ се сазнаје и да је Удружење књижевника Србије послало вијенац на сахрану свог члана, али је то спроводу дјеловало као провокација.

Интересовање за Мицићево дјело повећано је послије његовог живота. Интересовање ће сада, свакако, продубити и документарац „Мицићев кофер“ у чијој реализацији је учествовао и РТС, па се очекује, можда већ ускоро, и приказивање на јавном ТВ сервису.

Улица Зенит 1, Нови Бановци: Музеј „Мацура“, посјете викендом

Колекционар умјетнина Владимир Мацура (46) рођен у Ервенику у сјеверној Далмацији основао је у близини.  Нових Бановаца (општина Стара Пазова) необичан музеј, којег назива и „Зенитоном“. Ту је Мицићу и зенитизму посвећена читава једна музејска цјелина. Ријеч је о једном од највећим приватних музеја не само у региону, и можда и највећој постмодернистичкој умјетничкој поставци на просторима бивше СФРЈ. Мацура је највећи дио досадашњег радног вијека остварио у Бечу, гдје је и набавио више музејских експоната. Његова жеља је да адреса Музеја „Мацура“ буде: Улица Зенит 1. О музеју, можда баш таквог- архитектонски необичног облика, као слово П, деценијама раније је сањао Мацурин земљак, такође Крајишник, Љубомир Мицић.

У Мацурином музеју у Новим Бановцима недавно је почела љетна сезона, када је  вријеме за посјетиоце суботом и недјељом од 10 до 18 часова. Улаз је бесплатан, а групне посјете се могу унапријед најавити на телефон 064/472-96-29.

Поново награда „Браћа Мицић“

Успомену на Љубомира Мицића и његовог брата Бранка (Бранко Ве Пољански), у вријеме бивше РСК, сачувало је Српско културно друштво „Сава Мркаљ“ из Топуског, престижном књижевном наградом „Браћа Мицић“. Та награда је додјељивана у Мајским Пољанама.

Послије изгона Крајишника у „Олуји“, кратко је настављена активност „Мркаља“, чије је сједиште било у Новом Саду.

Крајем априла 2011. године изузетно активно Удружење Банијаца у Београду поново је установило годишњу награду „Браћа Мицић“, објављено је на сајту тог удружења.

 

Оставите коментар