Лист за избегла, прогнана и расељена лица

Уочи 16-годишњице сјећања на жртве „Олује“

0 коментара
Уочи 16-годишњице сјећања на жртве „Олује“

На киосцима десети  број „Крајишких новина“

Периодичне „Крајишке новине“ излазе десети пут, а када им се приброји лист сличног садржаја и тематике „Крајишке новости“ онда је то, већ 19 бројева.

Десети број „Крајишких“ излази из штампе уочи обиљежавања 16-годишњице сјећања на жртве „Олује“, коју је недавно и Хашки трибунал прогласио за оно што јесте и о чему  стално пишемо – удружени злочиначки подухват чији је циљ био да се са крајишких простора отјерају Срби. О 16-годишњици „Олује“ и суђењима за злочине из деведесетих је ријеч у неколико текстова.

У овом броју је и низ других текстова за које знамо да ћете их препоручити за читање и Вашим најближима, пријатељима, комшијама, сународницима (знамо да се, посебно интернет издање, чита у више земаља) како би и они знали кроз какве су муке Крајишници прошли. Ми смо, као и Ви, и даље свјесни да многе проблеме тек треба рјешавати (обештећење Крајишницима за учињене штете, неисплаћене пензије и друга дуговања), па је и зато битно да се о томе пише сада, можда је чак неопходније него што је досад било.

Пред крај прве деценије новог вијека приступили смо послу који је настављен и идуће двије године, и успјевали само зато што сваком новом броју прилазимо као првом. Посебно је то случај када се ради о обаебјеђивања новца. Ове новине, чија је редакција у Новом Саду, а тај град и Војводина су и подручја са највећим бројем избјеглица и најмање два таласа доласка колониста из Крајине, излазе захваљујући подршци читалаца, прије свега са тог подручја, и томе што на конкурисима Секретаријата за културу и информисање и Фонда за помоћ избјеглицама Владе Војводине,за разлику од конкурисања код других институција, нисмо одбијени. Задовољни смо и тиме што није било чак ни сугестија око уређивачког концепта нити начина писања о било којој теми.

Једанаести број, баш као што смо записали у уводнику другог броја и могли понављати сваком новом приликом, је неизвјестан. Али, можда је већ и то важан мотив. Зато што никад не можемо са сигурношћу знати да ли ће изаћи идући број и шта ће (изузев наставка фељтона) бити у њему, нисмо се одлучили на претплату. Да је постигнут тај услов, кренуло би се у прикупљање претплате, која би, сва је прилика, довела нове, сигурне, читаоце, можда и већи број него их је сада, јер је циљна група Крајишнииц на свим странама свијета. Обично се сматра да, када се прегурају први кораци („први мачићи се у воду бацају“), то је знак да би требало да слиједи дуговјечност. Редакција овог листа унапријед је знала да се хвата у коштац са проблемима, јер социјалне теме, а уз то и тематика о крајишком (културном) синдрому дуго већ нису гаранција за, чак ни у нашим-материјално ограниченим приликама, значајне продајне тираже и, посебно, да нису мамац за оглашиваче. У 10, односно 19 бројева, објавили смо само мали број реклама и других плаћених садржаја, што би се могло сматрати и недостатком маркетиншког знања, али то, вјерујте нам, ипак, није пресуђујуће.

Искуство покретача новина и редакције, јасан уређивачки концепт да се афирмација крајишких специфичности не супротставља било коме и било чему, готово волонтерски рад свих који припремају новие, пристајање највећег броја личности које имају шта да кажу да Вам буду саговорници, догурали су  до десетог броја.

Уредништво 

Оставите коментар