Лист за избегла, прогнана и расељена лица

„Олуја“, 16 година послије

1 коментар
„Олуја“, 16 година послије

Хашки трибунал: „Олуја“ смишљена да се протјерају Срби

Прије 16 година, 4. августа 1955, у пет ујутро, започела је војно-полицијска операција „Олуја“, током које је у нападу хрватских снага на западни и јужни дио Републике Српске Крајине (РСК), тада заштићено подручје УН, убијено и нестало најмање 1.922 Срба, а протјерано око 220.000.

Операција „Олуја“, била је, како је наведено у првостепеној пресуди Хашког трибунала, донијетој 15. јула 2011. године, удружени злочиначки подухват, с тадашњим предсједником Хрватске Фрањом Туђманом на челу, смишљена да се протјера српско становништво из Книнске крајине.

Трибунал је хрватском генералу Анти Готовини (53), који је командовао „Олујом“, одредио затворску казну од 24 године  а Младену Маркачу (53), команданту специјалне полиције, 18 година затвора због злочина над Србима у Крајини током и послије  „Олује“.

Другооптужени, генерал Иван Чермак је првостепеном пресудом ослобођен и одмах је отпуштен из притворске јединице Трибунала,  у Схевенингену.

Готовина и Маркач проглашени су кривим за прогон, депортацију, пљачку, убиства, безобзирно уништавање, нехумана дјела и окрутни третман српског становништва у Крајини од почетка августа до краја септембра 1995.

Туђман обезбиједио услове да се изврши прогон

Трибунал је утврдио да је Туђман у намјери да Крајину насели Хрватима, преко утицајног положаја предсједника и врховног команданта оружаних снага обезбиједио да то буде претворено у  акцију.

Као један од кључних доказа, претресно вијеће Трибунала, на челу са судијом Алфонсом Оријем, је навело Туђманов састанак са високим званичницима Хрватске, на јадранском острву Бриони, крајем јула 1995.

Туђман је, према првостепеној хашкој пресуди, са осталим члановима злочиначког подухвата – министром одбране Гојком Шушком и начелницима Генералштаба Јанком Бобетком и Звонимиром Червенком, размотрио како да се изазове одлазак не само Војске РСК, него и цивила. Утврђено је је да су хрватске војне и полицијске снаге протјерале Србе убијајући цивиле, да су мучиле, пљачкале и уништавале њихову имовину, као и неселективно гранатирале градове.

„Олуја“, коју су ХВ и полиција извршиле у сарадњи са Петим корпусом Армије БиХ и Хрватским вијећем, предузета је дан пошто је у Женеви делегација РСК прихватила План Зе-четири за мирну реинтеграцију у Хрватску, уз чврсте гаранције да Крајина неће бити нападнута. Сами напад је почео НАТО бомбардовањем радарског система Крајине на Пљешевици (Лика), чиме су онемогућене све телефонске и радио ТВ везе.

Артиљеријска ватра по Книну, тадашњем сједишту РСК, и осталим крајишким мјестима, започела је 4. августа 1995. око пет часова ујутру. Већина становника кренула је од тада у егзодус према Републици Српској и даље Србији.

Хрватске снаге су у Книн ушле 5. августа, у 12.30 сати, и на старој градској тврђави развиле су недуго затим заставу Републике Хрватске, „шаховницу“. Дан касније у Книн су стигли и хрватски званичници, предвођени Туђманом.

У нападу на подручја Баније, Кордуна, Лике и сјеверне Далмације, на којима је тада живјело 230.000 Срба, учествовало је око 138.500 припадника хрватских оружаних снага и ХВО из сусједне БиХ, уз помоћ најмање 15.000 припадника Армије БиХ.

У наставку акције у БиХ, под називом „Маестрал“, убијено је 655 и протјерано око 125.000 српских становника.

Укупно у бившој РСК и дијеловима Босне и Херцеговине убијено је више од 2.600 и протјерано око 340.000 Срба.

Колоне избјеглица нападане и из ваздуха

Колонама српских избјеглица ХВ и Армија БиХ су блокирали путеве, а тада је убијено око 400 цивила који су аутомобилима и тракторима бјежали из зоне сукоба.

Избјеглице су каменоване приликом проласка поред насељених места. Срби који су остали у својим селима, већином старији људи, били су изложени насиљу хрватских војника и полицајаца. Око 400 њих је убијено у сопственим кућама, око 700 је ликвидирано послије завршетка борбених дејстава, а око 3.200 Срба је депортовано у логоре.

Отпор око 31.000 припадника Српске војске Крајине био је слаб и краткотрајан, па је сломљен 7. августа. Брзом војном слому допринијела је и одлука Врховног савјета одбране РСК о планској евакуацији цивилног становништва, јер је за њим почело повлачење крајишке војске према Бањалуци и Србији.

Када се прва колона избјеглих Срба из Баније и Кордуна, 6. априла увече, упутила према мјестима Маја и Двор на Уни, били су мете авионских и артиљеријских напада, а на путевима су постављене нагазне мине… Такви напади су настављани и идућих дана. Највише страдања избјеглице су претрпјеле у Глини, Маји, Жировцу и Трговима, као и, касније, на подручју Републике Српске. Колоне су пресјечене у неколико наврата. Хрватски хелсиншки одбор је досад забиљежио 267 жртава у тим нападима на избјеглице.  Тек касније, посредовањем УНПРОФОР-а, дио колоне наставио је кретање преко Петриње и Сиска и даље кроз Хрватску, али су их хрватски грађани гађали каменицама, пљували…

Остало мање од 8.500 Срба, вратило се око 60.000. углавном старих

Према попису Међународног комитета Црвеног крста, по завршетку „Олује“ је на подручју бивше РСК остало мање од 8.500 Срба, углавном, старијих и немоћних.

Власти у Загребу тврде да су водеће свјетске силе одобриле напад на Крајину уз услов да акција буде „муњевита и без масовних злочина“.  Хрватске власти су саопштиле и да су током и послије „Олује“ погинула 174 хрватска војника, као и да је рањено њих око 1.000.

Судско вијеће Хашког трибунала предвођено Алфонском Оријем у првостепеној пресуди је навело да је ХВ чинила масовне и систематске злочине током акције Олуја, који су били саставни дио политике режима Фрање Тумана и у којима су учествовали осуђени генерали Готовина и Маркач.

Заједничким злочинаким подухватом није означена сама „Олуја“, већ одлука хрватског руководства да етнички очисти српско становништво из Крајине уз вршење других, пратећих злочина.

Према подацима Центра „Веритас“ у „Олуји“ је убијено је или се води као нестало 1.922 Срба, од тога 1.192 цивила, 534 жене и 19 малољетних особа. По принципу „спаљене земње“ коришћеном претходно у Медачког џепу и другим акцијама, хрватска војска је у „Олуји“ извела удар авијацијом, артиљеријом и пјешадијом, а са артиљеријским и ракетним оруђима са Јадранског мора је дјеловала и морнарица. Током и послије акције запаљено је више од 15.000 кућа и других објеката.

Само у нападу из  из авиона Хрватског ратног ваздухополовства на крајишке избјеглице 7. августа животе је, код Бравског, у РС, изгубило седам људи.

У „Олуји“ и послије ње је интернирано је преко 3.200 старих и немоћних. Заробљено је 1.500 крајишких војника, пједини су још у затвору.

Међународне хуманитарне организације и хрватске власти наводе да се у међувремену, односно  у протеклих 16 године, из избјеглиштва у Хрватску вратило око 60.000 људи, углавном старијих а многи од њих су умрли.

У посљедње вријеме су, према подацима избјегличких удружења и НВО,  чешћа поновна враћања у Србију и Републику Српску, него повратак Срба у Хрватску из избјеглиштва, упркос побољшаној безбједносној ситуацији на подручјима од посебне државне скрби (бивша РСК).

Оставите коментар