Лист за избегла, прогнана и расељена лица

СИМО МАТАВУЉ, 160 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА

7 коментари
СИМО МАТАВУЉ, 160 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА

Од рођења највећег српског прозаисте на почетку 20. вијака и једног од највећих српских књижевника из Далмације Симе Матавуља (Шибеник, 1852 – Београд, 1908) ове 2012. се навршава 160 година.

Матавуљ је у теорији књижевности забиљежен као „првак српске приповједачке прозе“. Био је академик, предсједник националног књижевног удружења и управе Српске књижевне задруге. Рођен је у граду у којем је и данас сједиште Далматинске епархије Српске православне цркве, у породици која је дошла из плодног крашког поља Далматинско Косово, гдје су се његови преци доселили из сусједне Босанске крајине. Породица је Сими намијенила да постане монах и послала га стрицу, тада игуману најстаријег српског далматинског манастира Крупа под Велебитом. Гимназију на српском и италијанском похађао је у Шибенику, а препарандију у Арбанисама, предграђу Задра.

Симо Матавуљ је у првим радовима био хроничар Горње Далмације, како је звао Далматинску Загору, односно сиромашне далматинске Крајине, предјела који је упознао „голим рукама“, као учитељ у Буковици и Равним Котарима. Одатле су његов пркосни, сиромашни, а толико национално и вјерски „зрио“ Пилипенда, али и Бакоња фра Брне – антијунак истоименог романа, једног од најбољих дјела реалистичке књижевности код Срба.

Матавуљ је у нашу приповјетку увео и горњозагорска брда и заравни, као и море, Боку, црногорске горштаке.

Он је, према мишљењу многих теоретичара књижевности, и антологијски је писац Београда.

Поред тога што је био ненадмашни хроничар, Симо Матавуљ успио је бити и сликар, о чему најбоље свједоче уводне реченице приповјетке „Пилипенда“:

„ Пилип Баклина спаваше, на огњишту, обучен, покривен хаљком, главом окренутом ка слабом пламену, који је лискао дно лонца, објешена о вериге. Запаљено смреково коријење давало је више дима него пламена; дим је плавио мрачну кућицу, дизао се под сламени кров, покушавајући да изиђе кроз једини отвор на крову. Вјетар је сузбијао дим, те би се лице Пилипово намрштило, а промолили се крупни, жућкасти зуби под четкастим просједим брковима. Кад би вјетар утолио, дим би уграбио прилику да се извуче, те се могаху разабрати: у једном углу кревет, испуњен сламом, али сав расклиман; у другом разбој и на њему њеколико хаљина; према вратима кош и над њим нахерена полица са њеколико комада посуђа; око огњишта два-три лонца и толико троножних сточића. И то бјеше цијело покућанство!

У дворишту домаћица, Јела Пилипова, ситна жена, ружна, посматраше на позитку два бременца смрекових пањева, помјешаних са њеколико ситних грабових цјепаница, што су њих двоје са великом муком за два дана насјекли и прикупили по забрежју, над селом. Вјетар је ландарао њеним зубуном и косом без повезаше, а она је намјештала пањеве, како ће товар изгледати већи.“

Оставите коментар