Лист за избегла, прогнана и расељена лица

70 година од убиства Саве Шумановића

13 коментари
70 година од убиства Саве Шумановића

Сава Шумановић (Винковци, 1896-Сремска Митровица 1942), познати српски сликар међународне славе, рођен је 22. јануара 1896. године у Винковцима, а када је имао четири године, његов отац и мајка су се преселили у Шид, одакле су и родом. Тада је његов отац, породично богати шумарски инжињер, добио службу у родном граду, али и убрзо пензионисан.

Са десет година Сава се уписао, и у данас чувену, Земунску гимназију. У Земуну је похађао приватни течај код професора Исидора Јунга, а драгоцјени су му били савјети колеге Славка Воркапића, рођеног у крајишкој породици која је живјела у Добринцима код Руме.

Касније је Шумановић похађао, а 1918. године и завршио умјетничку школу у Загребу, код професора Отона Ивековића. У то вријеме је завршио свој први циклус Пасија и учествовао на Изложби југословенских умјетника у Паризу. Памти се да је био један од најбогатијих студената, а забиљежено је да се највише дружио са хрватским писцем Антуном Бранком Шимићем.

У Париз је Шумановић почетком двадесетих. Неколико мјесеци се усавршавао код Андреа Лота, био је једини сликар у тој школи из некадашње СХС, односно Југославије. У Француској је урадио изузетно много цртежа и уља. Започео је пријатељство са чувеним српским пјесником и ликовним критичарем Растком Петровићем. То су дружење напрасно прекинули неколико година касније, а о разлозима се деценијама није писало. Шта је по сриједи објаснио је сам Сава, који се и послије разилажења писмима, у међувремеу објављеним, обраћао Растку: Дођи да ме задавиш са твојим лепим рукама; Ти си мој идол и Бог. Али и: Морам да Вам кажем да Вас је родила кобила а не жена, Ви сте изашли из гована на свет…

Колико се зна, Петровић на та писма није одговарао.

У Паризу је Шумановић ушао и у круг људи који су стварали на Монпарнасу, међу којима су били Пабло Пикасо, Андре Дерен и други. Велики међународни успјех забиљежио је 1927. године, када је „Доручак на трави“ репродукован у  угледном листу L’art vivant уз дјела најугледнијих француских умјетника, а „Пијани брод“ је био изложен у Салону независних у Паризу и репродукован на насловној страни часописа La Crоpouillеt.

Почетком те године оболио је, како се најчешће о природи болести пише, од параноје психозис, и послије краћег лијечења у једном париском санаторијуму, вратио се у Шид, гдје је само током љета насликао више од 20 слике, у циклусу Сремски предјели. У јесен је имао чувену самосталну изложбу на Новом универзитету у Београду, када је више експоната откупљено.

У Паризу, гдје се поново обрео 1929. године, настали су познати тамошњи мотиви, предјели и актови, међу којима и модела Кики и Ајше. И у Француској се претежно потписивао ћирилицом.  Већ идуће године настали су проблеми с француском визом, неприхватање његовог српског презимена, што је обновило здравствене проблеме.

Три љетња мјесеца се лијечио се у Београду у клиници др Раденка Станковића. Вратио се у Шид,  свјестан да је узнапредовала paranoia psihosis, коју поједини стручњаци називају и „света болест“. За Шумуновићево стваралаштво психоаналитичари су доказивали да та болест, осим у ријетким случајевима, није била од утицаја у његовом стварању.

Вратио се и сликарству, а тада је поред неколико акварела насликао и серију актова. Од 1935. до 1938. године настале су  Шидијанке, серија композиција са једним или умноженим истим женским актом у предјелу (ѕа макар неке ако не и за све је, ккао тврде познаваоци његовог лика и дјела, једна изузезно лијепа што се види, али и образована шидска госпођа, Словенка). Послије смрти оца, 1937. године, је преузео бригу о породичним пословима, и даље је много сликао, уз то је учио енглески језик и похађао плесни курс.

На Новом универзитету у Београду 1939. године је излагао по други пут, тада је представио 410  радова. Идуће годоне, иако у младости није одслужио воску (дијагноза – равни табани), позван је на војну вјежбу, а послије повратка болест се проширила.

И у вријеме НДХ, у чијем саставу је био Шид, наставио је 1941. и 1942. године, да слика.  Разлог зашто није бјежао од усташке власти, осим болести и мајчиног увјеравања да он ником ништа није учинио, неки историографи су видјели и у томе што је Савин стриц др Светислав Шумановић, предратни директор чувене Српске банке у Загребу, био посланик Хрватског сабора и у НДХ. Стриц је издао наређење да се синовац Сава пусти, али то је било узалудно. Сава Шумановић који је ухапшен рано ујутру 28. августа 1942, са још 150 Срба који су били на списку непожељних, послије мучења, стрељан је највјероватније послије два дана. Почива у непознатом заједничком гробу на гробљу у Сремској Митровици.

Десет година касније, 1952, отворена је Галерија слика Сава Шумановић у Шиду, а 1982, године у којој се навршило четири деценије од убиства сликара, отворена је Спомен кућа Саве Шумановића у близини галерије. Обе зграде су у најужем центру Шида.

У Новом Саду је установљена награда за ликовну умјетност „Сава Шумановић“ коју додјељују Новосадски сајам и галерија „Бел арт“ и „Златно око“.

Оставите коментар